Амбасадор Набхан рођен је у месту Лакиш, које данас на географским картама постоји само као национални парк у Израелу. Некада, у библијска времена, Лакиш је био моћна краљевина. Са годину дана, заједно са породицом, протеран је из родног места у Јордан, где се, као осамнаестогодишњак, прикључио ПЛО, после Шестодневног рата 1967, када је Израел окупирао Западну обалу. Школовао се у Београду и већи део каријере радио је у кабинету покојног палестинског председника Јасера Арафата. Сазревао је заједно са организацијом којој је припадао.
„Као дечак живео сам у веома сиромашним условима. Нисам имао ципеле до девете године. Ишао сам бос. Сматрао сам Израел одговорним за моју личну трагедију. Међутим, кроз борбу, сазрео сам, као и ПЛО. У почетку смо за циљ имали уништење ционистичке државе, стварање демократске државе Палестине, у којој сви живе као равноправни грађани. Увидели смо да је то немогуће остварити, већ да морамо наћи неко средње решење. То средње решење подразумева да ипак морамо прихватити Израел као државу и да покушамо да нађемо начин да живимо заједно“, каже Набхан.
Израел мора да се придржава ранијих договора
Израел користи тренутну ситуацију на Блиском истоку и покушава да дијалог са Палестином баци у запећак, као и да пооштри мере против Палестинаца дајући одрешене руке јеврејским досељеницима на Западној обали да раде шта им је воља, каже Набхан.
„До те мере су ти људи постали зликовци да су почели да спаљују наше породице. Конкретно, запалили су једну породицу у околини Наблуса и спалили су дечака у Јерусалиму. Постоји низ таквих случајева, одузимају земљу, граде насеља. Резултат тога је револт нашег народа“, говори Набхан.
Изгледа за наставак дијалога у 2016. има, али само под условом да Израел прихвати раније договоре, којих се није придржавао. Услови за наставак преговора, према Набхановим речима, пуштање су четврте групе затвореника из израелских затвора, дефинитивно заустављање изградње нових насеља на Западној обали и да се преговори ороче на одређени датум, из чега би произашло стварање независне палестинске државе.
„Палестинска држава се мора створити у границама од 1947. Ако то не прихвате, нека буду припремљени за државу са два народа, у којој ће једног дана Палестинци бити већина“, закључује Набхан.
Русија традиционално подржава палестинска права
Свако учешће Русије у палестинско-израелском дијалогу поздрављено је са палестинске стране, јер то иде Палестини у прилог, каже Набхан.
„То не значи да ће то бити против Израела, него у правцу постизања праведног решења, што ми желимо. И зато настојимо да Русија има што више утицаја у решавању блискоисточне кризе. Са тог аспекта гледамо на присуство Русије на Блиском истоку и сматрамо да Русија жели добро арапским народима“, сматра он.
Са друге стране, као земља која је међу првима признала независност Израела у коме има бројну дијаспору, Русија може да утиче на понашање израелског политичког врха, додаје Набхан. Он истиче да Палестинци Израелу не желе ништа лоше, већ да заједно живе у миру, али уз обострано поштовање.
„Ми желимо да са њима делимо лепу будућност. Док нас они убијају и спаљују нашу децу и одузимају нашу земљу, како можемо да живимо у таквим условима? Желимо да живимо заједно јер ми и данас делимо све — дишемо исти ваздух, пијемо исту воду, једемо исту храну. Чини ми се да би Русија могла доста тога да учини у том контексту. То је са наше стране увек поздрављено“, каже Набхан.
Арапско пролеће није баш пролеће
У тумачењу „Арапског пролећа“, амбасадор Набхан има оригиналних идеја, које не могу често да се чују у западним медијима. Сви режими у арапским државама, који су дошли на власт од средине педесетих година прошлог века, каже он, имали су два циља — ослобођење Палестине и напредак, и ни у једном нису успели. Уместо тога, претворили су се у корумпиране олигархије, похабали су се. Једина снага која је напредовала под њима био је екстремни ислам. Политичке вође екстремног ислама одгајане су у (Западној) Европи, а војним вештинама екстремисти су се учили у Авганистану, под америчким патронатом. Те снаге су покушале да преузму власт у арапским земљама.
„То није било пролеће, већ покушај да се крунишу Муслиманска браћа на челу муслиманских земаља. То, на срећу, није успело ни у Тунису ни у Египту. Демократски су збачени са власти у Тунису, док их је у Египту збацио генерал Сиси. То поздрављам, јер је то изражавало вољу египатског народа. Да није дошло до тога, сигуран сам да би арапске земље биле расцепкане. Зато се ово дешава и у Сирији“, тврди Набхан.
Сирија је била једина секуларна држава у арапском свету, каже Набхан, у којој су све мањине биле равноправне и све религије деловале без сметње. Иако нема ниједан разлог да, као Палестинац, брани Асадов режим, Набхан сматра да интегритет Сирије треба да буде очуван јер Сирија је, како каже, колевка цивилизације и колевка арапског национализма.
„Сирија је срце Леванта у коме смо живели ми, као муслимани и хришћани. На тој идеологији смо расли. Не можемо дозволити да Сирија нестане као држава, култура и као цивилизација. Да ли ће Асад или неко други бити на власти, то је ствар сиријског народа, а не некога са стране. У јеку неслагања са сиријским режимом, никада нисмо тражили да се смени председник Сирије; то није наше питање, али не смемо дозволити да Сирија пропада и да мењамо тај напредан режим за мрачњаштво које ДАЕШ нуди“, каже Набхан.
Палестинци се, као народ избеглица, солидаришу са избеглицама са Блиског истока и чине све да им помогну, међутим, Набхан се пита да ли је избегличка криза изазвана намерно како би се извршио притисак на Европу да се створи негативна слика о Арапима.
Будућност арапског света је у демократији
Екстремизам, према Набхановим речима, неће бити дуга века, јер ради се о антиисторијском покрету; оно што, по њему, има будућност јесте арапска демократија.
„Не знам како ће изгледати, али то ће сигурно да буде — арапска демократија, са елементима не само ислама него и хришћанства. Где је настало хришћанство? То је наша вера, то је наша традиција, то је наша историја, наша свакодневица. Са позитивним елементима вера које су настале на том простору. Али демократија, што значи равноправност за све људе, са елементима модернизма и секуларизма — то су елементи будуће арапске демократије“, каже Набхан.
Ислам, каже Набхан, није ништа друго осим што је вера, пут и однос човека и бога и не може да буде наметнут као начин живота свих.
„Треба то да одвојите. Држава је држава, треба да буде организација свих грађана, а не једног дела грађана, а други да буду поданици и робови. То не може да прође. Зато треба удаљити религију од државе. Одвојити их веома стриктно“, закључује Набхан.
