Православци у Етиопији рођење Исуса Христа славе по јулијанском календару. Сваког 7. јануара одлазе у цркву, где на уласку добијају свеће. Након паљења свећа сви заједно излазе и цела конгрегација обилази три пута око цркве.
У урбаним срединама, за време божићних празника, становници Етиопије размјењују специјално дизајниране новогодишњих честитке и поклоне. Након четрдесетодневног поста, на Божић већина породица заједничким ручком или вечером обележава празник.
Током Божића, уместо куповине меса, Етиопљани у групама жртвују говеда и потом деле месо. Традиционална божићна трпеза поред слаткиша укључује доро ват, зачињени пилећи паприкаш са куваним јајима и лепињу ињеру. На Божић се служе и домаћа пића теј и тела. Током Божића постоји и традиционална церемонија испијања кафе уз разне грицкалице. Обичај је да се на ручак позивају комшије, којима се у узвратну посету иде на вечеру.
Божићни обичај који се практикује у руралним деловима Етиопије је да после доручка и кафе мушкарци и дечаци играју традиционалну игру на леду, сличну хокеју.
Никад колонија
Етиопска православна тевахедо црква је по броју верника највећа оријентална, дохалкидонска црква. Са око 36 милиона верника, највећа је аутокефална православна црква у Африци.
Историја Етиопске цркве неодвојива је од историје земље, која је, по много чему, јединствена у Африци. Са изузетком кратког раздобља од 1936. до 1941. године, када је била под италијанском окупацијом, Етиопија никада није била европска колонија.
Прва забележена држава на подручју данашње Етиопије било је краљевство Аксум, које се у првом веку нове ере развило у поморску и трговачку силу на Црвеном мору. Етиопија је примила монофизитско хришћанство у четвртом веку.
Државна религија
Према Делима апостолским, ђакон Филип је крстио евнуха, дворанина етиопске царице Кандакије, који је донео Јеванђеље у своју отаџбину. Историјски је установљено да су у Етиопији средином 4. века проповедали браћа Фрументије и Едесије из Тира, који су претходно били робови на краљевском двору у Аксуму.
Фрументије је отпутовао у Александрију, где га је за епископа хиротонисао Атанасије Велики, а по повратку је крстио је аксумског краља Езану, па је хришћанство постало државна религија. На челу Цркве био је митрополит звани абуна, кога је рукоположио коптски александријски патријарх.
Потомци цара Соломона
До смене династија дошло је 1270. године, кад је на место Цагве-династије дошла „соломонска династија“, чија је владавина оставила трајан печат на Етиопску цркву и културу. У историјском спису „Кебре негест“ („слава царева“), написаном почетком 14. века, налази се правно оправдање династије довођењем у везу етиопске историје спасења с царем Соломоном.
Према овом спису, царица од Сабе је после посете Соломону родила сина, кога је назвала Менелик. Кад је Менелик одрастао, отпутовао је своме оцу Соломону у Јерусалим и овај га је поставио за етиопског цара.
Према „Слави царева“, Менеликови пратиоци су украли Ковчег завета из јерусалимског храма, а у Јерусалиму су на његово место оставили реплику. Овај оригинал, према предању, налази се у Саборној цркви Марије Сионске у Аксуму.
Цар царева — „Снага Светог тројства“
У 19. веку је цара Теведроса II (1855—1868) помазао за цара коптски митрополит у Етиопији, и то за „цара царева“, што је титула коју су задржали етиопски цареви све до последњег — Хајла Селасија.
Последњи цар Хајле Селасије, најзначајнија је личност у модерној историји Етиопије. Родио се као Тафари Маконен Водимихајел (1892), а након крунисања 2. новембра 1930. прозван је Хајле Селасије I. Хајле на етиопском језику значи „снага“, а Селасије „свето тројство“, тако да се Хајле Селасије преводи као „снага Светог тројства".
Његова титула била је „његово царско величанство Хајле Селасије I, цар царева, господар господара, освајачки лав јудејског племена, изабраник Божји“. По традицији, био је 225. потомак краља Соломона и краљице од Сабе.
По доласку на власт, Хајле Селасије почиње да спроводи важне аграрне и политичке и судске реформе. Међутим, 1935. године, Мусолинијева Италија извршила је инвазију Етиопије и Селасије је отишао у прогнанство у Енглеску, у мају 1936. године. Помогао је Британцима да испланирају кампању ослобођења Етиопије и његовог повратка на власт 1942. године.
По повратку на власт спроводио је реформе у нади да ће „Етиопију да уведе у 20. век“. Током 60-их, посветио се спољној политици. Био је један од оснивача Покрета несврстаних и играо је главну улогу у оснивању Организације афричког јединства. Конференцијy оријенталних православних цркава сазвао је 1965. године, где је стекао титулу „заштитника вере“.
Војна хунта и прогон хришћана
Бавећи се проблемима других земаља, Хајле Селасије је занемаривао проблеме Етиопије. Незадовољство је кулминирало 1974. када је марксистичко-лењинистичка војна хунта „Дерг“ свргнула цара и установила једнопартијску комунистичку државу. Хајле Селасије преминуо је 27. августа 1975. године.
После свргнућа Хајла Селасија, уследило је одвајање Цркве од државе, као и конфискација и национализација црквене имовине. Режим је 1976. свргао патријарха Теофила, а три године касније га погубио. Генерал Менгисту Хајле Маријам је 1977. преузео власт и владао је, према стаљинистичком узору, прогањањем хришћана и изгладњивањем народа. Свргнут је маја 1991. године, после чега Црква поново добија значајно место у друштву.
Аутокефалност
Тек после свргавања Менгиста Хајла Меријама, Етиопска црква је добила потпуну аутокефалност. Прве кораке у правцу осамостаљења Етиопске цркве преузео је коптски православни митрополит Кирило још 1929. кад је хиротонисао пет Етиопљана за епископе. Међутим, тек 1951. године Етиопска црква, после смрти митрополита Кирила, добила је свог сопственог митрополита (абуну), ког је 1959. коптски папа и патријарх узвисио за патријарха.
Етиопска црква стајала је у веома блиским односима с Мајком црквом у Александрији, па је тек 1994. Коптска православна црква признала пуну аутокефалност Етиопске православне цркве.
