Денис Саливан, професор политичких наука са „Нортистерн универзитета“ у Бостону и директор бостонског Конзорцијума за арапске регионалне студије, у ексклузивном интервјуу за Спутњик говори о сиријској кризи, проблему избеглица и односима Русије и САД.
Како гледате на кризу у Сирији? Има ли наде да ће ускоро бити решена?
— Не мислим да ћемо брзо доћи до решења кризе у Сирији, али сам велики оптимиста сада када су руска и америчка влада, као и велики број других кључних земаља, укључени у њено решавање. Међутим, чак и да ускоро дођемо до неког договора, мислим да ће бити потребни месеци, ако не и више од годину дана, пре него што дође до престанка ватре и промена. Иако сада највећи број играча сарађује на том пољу и даље имамо пуно несугласица. Једна од њих је — ко су терористи?
Како тај проблем може бити решен?
— Лавров и Кери мудро сарађују и налазе споразум тамо где је то могуће. За почетак, договорили су се да посредују између Асадове владе и побуњеника, са циљем да дође до престанка ватре и да направе било какав, макар и мали напредак који би водио изградњи неке врсте поверења између зараћених страна. Од кључног значаја је да САД и Русија заједно раде на овом питању, јер без те сарадње криза ће трајати још дуго година.
Да ли мислите да је жеља САД да свргну Асада добар начин за решење кризе, или Сиријцима треба допустити да сами бирају своје руководство, на чему Русија инсистира?
— Ако питате да ли САД треба да покушавају да смене Асада, одговор је не. Ја сам то говорио пре три године, али нико у Америци то није желео да чује, јер је он био непријатељ. Сада видим да су Обама и Кери мало променили реторику и кажу да „Асад можда не мора још да оде са власти“.
Ако питате да ли сиријски народ сам треба да бира своју судбину — да, апсолутно. Сиријци треба сами да одлуче ко ће бити њихови лидери. Нисам баш сигуран да Американци заиста сами бирају своје лидере, али имамо механизме избора, историју и традицију демократије. Сирија за 5 до 10 година неће постати узор демократског друштва, али све механизме које можемо да искористимо треба употребити. Међутим, први корак мора да буде престанак рата и мислим да ће у том смислу доћи до неког наметнутог решења. Имамо пример Босне где се то догодило, она данас јесте несавршен политички систем, али рат је престао пре 20 година. Мислим да ће редослед дешавања у Сирији бити престанак ватре, затим мировни споразуми — наметнути или не, а улога Асада тек након тога долази на ред.
Да ли је Асад непријатељ САД?
— Не видим га као непријатеља САД, јер никада није напао Америку. Непријатељ је Израела и Израел је његов непријатељ, али то не треба да буде критеријум који одређује непријатеље Америке. Асад никада није био претња за америчку националну безбедност, а то је критеријум који би требало да одређује непријатеље Америке.
Зашто Вашингтон онда толико жели да га се реши?
— Мислим да се Обамина администрација занела у свему ономе што се дешавало након Арапског пролећа. Гледали смо пад Бен Алија, Мубарака, Гадафија и претпостављали смо да је Асад следећи на реду. Међутим, то што су Сиријци устали против Асада није био довољан разлог да кажемо да мора да оде. Да ли је Асад бруталан — јесте. Да ли има политичке затворенике — има. Али има још бруталних режима на Блиском Истоку и у свету, а ми не инсистирамо да њихови лидери оду са власти. Мислим да пре него што пожуримо са закључцима ко мора да оде са власти, треба да размислимо о систему, друштву, људима, уместо што се прво бавимо појединцима.
Како гледате на међународне напоре да се уништи ДАЕШ?
— Нисам војни стручњак, али део кривице за настанак ДАЕШ–а лежи и на нама. Свргнули смо Садама Хусеина и помогли да се уништи политички систем у Ираку. Тиме смо војнике практично оставили без посла, а неки од њих су узели оружје и формирали ДАЕШ. Требало им је 10 до 12 година, али то се десило. Када у некој земљи настане хаос, вакуум, он се напуни бруталним људима, политичким, идеолошким или религиозним покретима. У Ираку смо направили вакуум, посејали смо семе ДАЕШ–а. Наравно да нисмо ми створили ДАЕШ, али смо поставили темељ из којег је израстао и постајао све јачи. У том смислу имамо одговорност да уништимо ДАЕШ, ма где се они налазили.
Не знам да ли је Обама прави човек који треба да буде на челу коалиције за борбу против ДАЕШ–а. Мислим да то треба да буде систем Уједињених нација. Нарочито сада када је Русија у игри у Сирији. Када имате толико учесника, САД, Русију, Сирију, Турску, сада и коалицију коју формира Саудијска Арабија, без јединствене координације то је несрећа која само чека да се догоди. Потребна нам је подршка међународног система, јер све те државе имају своје националне интересе које спроводе. Видели смо шта се десило са обарањем руског авиона, а следећи може бити саудијски или амерички. Те ствари можемо да предвидимо и спречимо ако унапред боље координишемо ситуацију. Ја верујем у систем Уједињених нација, ма како дисфункционалан био. Све те земље се већ налазе у Уједињеним нацијама и никада није касно да се читава ствар врати под окриље Савета безбедности. Имали смо успеха у нуклеарним преговорима са Ираном, зашто не бисмо у Уједињеним нацијама, по истој формули, оформили међународну кризну групу за борбу против терориста.
Да ли је могућа успешна сарадња Москве и Вашингтона у борби против тероризма, уз све разлике које постоје, питање Украјине и санкције које су уведене Русији?
— Сарадња је могућа и неопходна. Постојала је и у најгорим данима Хладног рата, као и прошле године по питању Ирана. Ти људи су дипломате и јако су добри у одвајању одређених питања по принципу „моја лева рука те мрзи, али десна рука ће се руковати са тобом јер имамо заједничког непријатеља“. Они ће користити оштру реторику, викати једни на друге, али истовремено умети да оставе по страни разлике и да поставе приоритете. Сирија је била једно од питања која су остављена за касније, јер је приоритет био ирански нуклеарни споразум. То је био пример да смо изградили везе САД и Русије и да те државе морају да буду повезане јер се систем у свету распада. Сада је Сирија дошла на ред, питање Јужног кинеског мора ће такође доћи у неком тренутку. Можда сам лудо оптимистичан, али желим да видим Русију и САД као једну руку, како иду у позитивном смеру. Увек ћемо имати различитости, али морамо бити способни да радимо са онима који, иако нису наши пријатељи, свакако нам нису ни непријатељи.
Да ли ту сарадњу могу да успоре председнички избори у Америци?
— Не, и то је лепота америчког система. Обама и Кери ће наставити да раде, без обзира на то какви гласови долазе са политичке сцене. Лавров и Путин то добро знају. На пример, сасвим је могуће да Хилари Клинтон, као председнички кандидат даје извесне изјаве, које не мора нужно спровести у дело у случају да постане председник. У крајњој линији и Обаму смо изабрали јер се у председничкој кампањи залагао против рата у Ираку и Авганистану. Сада видимо да је у нападима његових дронова страдало више људи него у време Џорџа Буша млађег. Он је дронове користио као механизам за борбу против тероризма, али колико је цивила погинуло у тим акцијама?
