Пред нама је стајао свет каменог града, уских улица и пространих тргова, суживот Византије, Османлијског царства, архитектуре из доба Хабсбуршке монархије. И све нам је блиско, лепо. Град је заправо визија како је Вишеград могао да изгледа да га није заобишла ренесанса.
На централном тргу чека Иво Андрић, једини нобеловац који има свој град. У граду инспирисаном његовим делима и ликовима је и Институт који носи његово име. Ту се изучавају историја, оријенталистика, филм, политика, медији, књижевност.
Док се директор Емир Кустурица спушта низ степенице Института на тренутак изгледа као испосник, а на тренутак као бенгалски тигар. Онда викне: „Ало! Ееее, ало!“. Цео Андрићград се затресе, гости се скамене, мисле, неко је гадно погрешио.
Није. То је само позив, дозивање уобичајено у том месту. Као кад некоме од укућана кажеш: ”Еј, донеси воде, мрзи ме да устанем.“
У централном холу Матија Бећковић и Владимир Кецмановић, добитници прве награде „Иво Андрић“ коју Институт додељује.
Уручење награде скромно и свечано, а награда богата, достојна лауреата. Чек на 25.000 евра лети по соби уз шалу „кога ће да окрзне“. Без шале, део награде Бећковић као из топа поклања Матици српској и Српској књижевној задрузи које су Андрића објављивале, у којима је радио.
Кажу да се у Андрићграду пије најбоља ракија, а кад је свечано, искључиво она од дивље крушке. Али само по једна, да се „покрену вијуге“. После здравице обилазак града. Са најбољим туристичким водичем у Вишеграду и околним брдима, све до Требиња. Водич Кустурица са развезаним пертлама спретно скакуће по снегом прекривеним степеницама, као по темама.
На крају града, на тргу испред Цркве Лазарице, јер чему би био град ако не води у храм, седи Његош. Његош који светли и дању и ноћу, примећујемо, не као онај у Београду и онај на Ловћену што је још и затамничен, па се питамо шта ли ће са њим сада бити.
Водич нам кроз осмех каже: „Народ је научио да живи са Титом, па ће и са НАТО–ом.“
Поред свих грађевина у том туристичком, културном и образовном центру Кустурица нам са највећом страшћу представља зграду будућег позоришта. Док се не изради ентеријер и постави 400 седишта, то је место снимања једне сцене његовог новог филма. Рефлектори су стално укључени, за не дај Боже, ако треба нешто да се промени на сцени, каже нам један становник Андрићграда.
Водич се мршти када прича „о ситуацији“, посебно када говори о администрацији коју треба победити да би град нормално живео. Моли Спутњик да не прича о томе, да не квари сунчан дан на Дрини. Дошло је време када мудри људи верују будалама, апокалипса је близу, закључује.
Дан у Андрићграду завршава се у „Златној моруни“, ресторану који је добио име по чувеној београдској кафани у којој су се окупљали чланови „Младе Босне“. На зидовима су фреске Бисеније Терешченко која је и ауторка чувеног мозаика у улици Младе Босне у једином граду у којем су овековечени Гаврило Принцип и пријатељи.
Ако се оклизнете на снегу и леду који делимично прекрива тргове Андрићграда, одмах се поред вас створи њих пет да вас придрже. Долете и зграбе те Побуњени анђели.
У Андрићграду нема падова и исправљања криве Дрине. То је туристички комплекс у коме можете да спавате и доручкујете за 40 конвертибилних марака, али и једини у којем, хтели или не, чујете глас Мехмед паше Соколовића.
За тренутак вам се може учинити да је иза угла нестала Јелена.
На излазу из града пут ка истоку осветљава нам споменик Николе Тесле.
