Жак Сапир је економиста, директор истраживања на престижној париској Високој школи за друштвене науке, и један од најутицајнијих коментатора у француским и руским медијима. Стручњак за совјетску и руску економију, бавио се теоријом институција, али и војном историјом и питањима политичких и војних стратегија. Радио је као консултант француске и руске администрације и предавач на универзитетима у Русији и Сједињеним Америчким Државама. Уредник је у листовима специјализованим за геополитичке студије.
Свет се убрзано мења пред нашим очима. Да ли се мења однос снага?
— Велика промена у последњих 20 година је ступање на сцену блока земаља у развоју, БРИКС-а. Овај блок остаје релативно мањински у односу на европски блок и САД, али је важност ових земаља значајно порасла од краја 80-их и почетка 90-их до данас, било да је реч о БДП-у или о уделу у међународној трговини. За 25 година свет у коме живимо више није исти. То је свет чије је тежиште све више на земљама у развоју, у коме је Кина на путу да постане главна светска сила и где је хегемонија Сједињених Америчких Држава у великој мери доведена у питање. Пример је сиријска криза која превазилази границе ове земље. Земља која води, која даје подстицај и према којој се друге земље одређују је Русија, а не САД.
Спремност Вашингтона да сарађује са Русијом у решавању сукоба у Сирији говори да је до промене у односима са Русијом ипак дошло?
— То показује да су САД свесне да не могу више да намећу своју политику и да су принуђене да узму у обзир политику других земаља, попут Русије. Али она није једина. Суочени са претњом од тероризма потребни су им савезници. У америчкој политици је дошло до еволуције, иако су њихови ставови још увек нејасни, јер не знају како да се поставе према (сиријском председнику) Башару ел Асаду, коју политичку позицију да заузму. Али САД траже начин да се приближе Русији и признају њену позитивну улогу у решавању сиријског сукоба.
Шта се променило од времена Хладног рата?
— Политика је наставак рата другим средствима и обрнуто. Ушли смо у епоху у којој се смењују сукоби и сарадња, између две земље могу да постоје сукоби у одредђеним доменима и сарадња у другим. То подразумева коришћење различитих инструмената, од медија и информација до економских и финансијских инструмената. Више нисмо у ситуацији хладног рата у којој је или рат или, уз бројне проблеме, мир. Традиционални рат је поново реалност, али га прате различити типови сукоба који се воде различитим средствима, као што је рат сликама и информацијама.
На Западу и даље постоје снажне предрасуде о Русији и источном свету. Могу ли оне да буду превазиђене?
— За то је потребно да дође до значајне промене става према Русији. Постоје наговештаји, али ова промена се још није догодила. То се одвија веома споро и за то су заслужне неке европске земље. Италија, па чак и Француска, желе укидање санкција Русији, али земље севера, попут Финске, Шведске и балтичких земаља се томе противе. Пошто се све одлуке унутар ЕУ доносе консензусом, њихово одбијање блокира процес.
Предлажете обнављање националног суверенитета?
— Питање суверенитета је суштинско питање ако желимо да се поново бавимо политиком на европском нивоу. Видели смо то на примеру Грчке. Тема суверенитета је постала централна у политичком животу многих земаља, било да је реч о Финској, Холандији, Данској. Ако земља није суверена, не може да одлучи да спроведе неку другу политику. Суверенитет неће решити проблеме, али је то предуслов за њихово решавање.
Не верујете у европске институције?
— Много говоримо о Европи, али реалност је да се ту води жесток сукоб међу делегацијама, борба без милости међу лобистима. Клијентелизам и непотизам су норма. Али најгоре је то што најчешће нема никакве политичке визије, бриге о дугорочним последицама одлука које доносе. Оно што зовемо „Европа“ је низ институција и организација које срљају у пропаст.
