На питање о каквој је војној сарадњи између Русије и Србије реч у разговорима са српском владом, Рогозин одговара:
— Ми смо примили молбу коју су сачинили ваши војни стручњаци, она је вишепланска. Наравно, немам права да говорим о детаљима. Наши стручњаци раде на томе да дају најбољу понуду: да кажу шта можемо да испоручимо, у ком року, за коју суму, где се може уштедети.
Конкретно, да ли је договорено нешто о ремонту руских хеликоптера у нашим фабрикама?
— Што се тиче хеликоптера, наша понуда да се направи сервисни центар за хеликоптере не тиче се само војних питања. Потребни су разни хеликоптери, укључујући и цивилне. Ми бисмо хтели да у Србији постоји међународни, или барем регионални сервисни центар за поправку хеликоптера руске, совјетске производње. Без обзира каквих, војних, цивилних. Нама се такође обраћају земље НАТО-а да дамо дозволу за ремонт хеликоптера које они имају у саставу свог наоружања. Чак и Американци имају наше хеликоптере. Сасвим недавно продали смо Сједињеним Државама двадесетак хеликоптера које ће они потом испоручити Авганистану, јер авганистански пилоти кажу да не постоји ништа боље од руске хеликоптерске технике, имајући у виду њихове сложене климатске и борбене услове. Зато ми желимо да у Србији буде сервисни центар који не би имао само војну намену него општу, цивилну.
У овом тренутку, Србија је у стању да ремонтује мали број летелица. Да ли је било говора о томе да Русија финансијски помогне ширење предузећа, да обезбеди неки кредит?
— Наши специјалисти су већ били у том предузећу. Да, оно није велико. Данас је мало, сутра је велико. То, пре свега, зависи од процене обима производње. Уколико ми видимо да Срби могу да раде ремонт и да сервисирају хеликоптере који се сада налазе у рукама Пољске, Чешке, Словачке итд, то су велики и озбиљни обими, тада то оправдава инвестицију — стварање великог, крупног сервисног центра. Нећемо прејудицирати, сачекаћемо да видимо шта кажу специјалисти, и тада ће политичари донети одлуке.
Кустурица Вам је понудио своје „двориште“ као место за војну базу, а у Црној Гори многи су предлагали исто. У Србији многи желе да се база Министарства за ванредне ситуације у Нишу претвори у војну базу. Да ли је могуће да се руска војна база појави у Србији?
— То уопште није питање за нас, то је питање за Србе — како ви сматрате да је неопходно да осигурате, обезбедите вашу безбедност.
Многи мисле да је неопходно.
— Ако буде озбиљан предлог, уследиће и реакција. Кустурицу веома поштујем и поклоник сам његовог стваралаштва. Али он је то рекао као уметник. То је метафора њега као уметника — то да је спреман да дâ свој дом за размештање војне базе. О чему то говори? То говори о томе да је Србима потребна подршка Русије, и ми то добро разумемо и са поштовањем се односимо према том осећању и понашамо се у складу са њим, и убудуће ћемо чинити све као поуздан и велики савезник Србије.
Ако се не варам, Ви имате црногорске корене. Ваша историјска домовина Црна Гора сада је одлучила да иде у НАТО. Како Ви на то гледате?
— Знате шта је за мене сада веома важно — јуче сам се са том молбом обратио министру одбране Србије — негде овде у Србији је сахрањен мој чукундеда и ја бих желео да нађем његове корене. Нажалост, има много напуштених гробова руских официра. Мој чукундеда је био један од руководилаца Белог покрета на југу Русије и двадесете године је са остатком руског Белог покрета отишао у емиграцију, дошао је бродовима заједно са Врангелом. Врангел је сахрањен у Београду и данас је моја супруга била тамо, у том малом храму… Овде је сахрањен и мој чукундеда Николај Антонович, ја бих желео да нађем његове корене. За мене је то важно. Ја сам замолио српске званичнике, и замолио сам новинаре и историчаре који раде у Србији да ми помогну да нађем ту гробницу. За мене је то сада веома важно.
Вратимо се на НАТО. Да ли је Вама нормално да Црна Гора, која је тако везана за Русију, готово да се може рећи да је не би било да није Русије, хоће сада у НАТО и поручује преко билборда руском амбасадору — „Одлази, да те наше очи више не виде“.
— Жао ми је због тога што се то дешава у Црној Гори. Они ће, наравно, због тога зажалити. Не мислим на народ, њих наравно нико не пита, није било никаквог испитивања јавног мњења… О томе просто доноси одлуке мали број људи, који очигледно не могу да доносе другачије одлуке због своје ангажованости, који су лишени могућности да доносе одлуке у складу са вољом свог народа. Црногорци су један од делова, у широм смислу, српског света, балканско-словенског света, и веома ми је жао што је сада таква тенденција. Американци су оставили овде траг. Ми смо данас видели срушена здања у Београду и другим градовима. Како неко може да жели да ступи у организацију која је сасвим недавно бомбардовала Југославију?! Црна Гора је била део Југославије. Ја то не разумем, и никада нећу разумети. Ја мислим да ће народ Црне Горе сам рећи своју реч о том питању.
Познато Вам је да се врши велики притисак на Србију како би такође постала члан тог Савеза, а нису непознати ни планови Сједињених Држава да цео Балкан буде у НАТО-у до 2020. године.
— То је велика глупост. Дајте да размислимо: шта је НАТО. Нема никаквог НАТО-а. То је само атлантски клуб где сви гласају како каже Америка. Више безбедности он не може никоме да обезбеди. Чланице НАТО-а су земље које имају веома компликоване односе. На пример — Грчка и Турска су у НАТО-у. Да ли су зато безбедније? Па, оне и дан-данас имају веома компликоване односе. Још једном желим да кажем да је НАТО остатак Хладног рата, старе епохе. То је просто начин да се Американцима објасни зашто они и данас држе своју војску у Европи. То је начин легитимизације Американаца и америчке војне силе у Европи. Шта ће то Црногорцима? Или, шта ће Србима? Шта је то, фабрика чоколаде? Нико вам ништа неће дати. Штавише — захтеваће да се купује скупо америчко оружје, и отпад који вам ни за шта не треба. И доносиће одлуке за вас. То је организација за слабе и безвољне политичаре.
Шта мислите, како ће на евентуалну куповину руског оружја реаговати САД и Европа? Познато је да ми желимо у ЕУ, да имамо пријатеље и на Западу и на Истоку. Ово би се могло читати као да су нам Руси ипак више пријатељи од других.
— Слушајте, и Американци купују од нас оружје. Ја сам то већ говорио. Они од нас купују ракетне моторе зато што их они не производе. Они много штошта купују од нас, а другима забрањују. То јест, њима је дозвољено да купују од нас, а Србима то не дозвољавају. Зашто — зато што они хоће да ви купујете америчко оружје. Скупље и мање квалитетно. То је невероватан егоизам. Ту нема никаквих правила, осим правила грубе силе. Грубе конкуренције са Русијом. Ми и Американци смо конкуренти у индустрији оружја. Они су први, захваљујући свом утицају, а ми смо други. И не намеравамо то место никоме да уступимо. Ми зарађујемо од продаје оружја око 15 милијарди долара годишње. Имамо своје традиционалне купце и они неће ништа ту да мењају јер знају квалитет нашег оружја. Тим пре сада кад смо ми потпуно обновили индустрију оружја. Наше фабрике су вам сада савремене и производе висококвалитетно оружје. Вама, наравно, нико неће да аплаудирати што сте га купили, него ће рећи — како сте смели! А они ће наставити да купују. То јест, они купују, а вама ће покушати да забране.
Одлазећи из Брисела, са места руског представника у НАТО-у, посадили сте две тополе, симболе ракете „топољ“, испред зграде Алијансе. Проверавате ли како расту?
— Заливам их.
У последње време и руски и светски политичари све чешће своје ставове износе на друштвеним мрежама, укључујући и Твитер. Зашто, да ли су то званични ставови?
— Ја сам отворио налог на Твитеру док сам радио у Бриселу. Зато што сам сматрао да ту могу без икакве цензуре сâм да пишем и објављујем оно што мислим.
Ја немам цензуру, немам уредника, немам помоћника, ја сâм пишем, кад идем на посао или с посла, у колима, кад стигнем. Зашто ја то радим? Зато што је то америчко информационо поље. Ја сматрам да је у реду да радим на туђем информационом пољу. Зато што су моје присталице ионако моје присталице. А мени је потребно да убедим оне који сумњају. Који слушају друге информације. Дакле, ја радим на туђем информационом пољу и говорим своју истину. То је мека сила. Као човек који је најпре завршио журналистику, а потом све остало, ја то никада нећу заборавити. Најважнија је борба за умове. И ту борбу ћу увек водити.
