Током последњег века разне државе су улазиле у ратове због жеље да освоје нафту — стратешку сировину која је суштински битна за развој индустрије и армије. Ипак, често је тежња да се освоје туђе нафтне области доводила до ризика да се уништи сопствена земља.
„Неке земље су на сопственом горком искуству сазнале да цена која мора да се плати за освајање нафте може да буде много већа од вредности те сировине“, наводи „Нешнел интерест“.
Прва два места на списку заузимају сукоби због нафтних ресурса у време Другог светског рата.
На првом месту је Јапан. У августу 1941. године САД и Европа су увеле ембарго на испоруке нафте Токију због агресивне политике према Кини и окупације француске Индокине.
Управо је то, према мишљењу аутора чланка, било катализатор за агресију Јапана у Тихом океану, на Далеком истоку и у Југоисточној Азији, мада је очигледно да је постојало мноштво разлога који су подстакли Јапан да уђе у Други светски рат.
Уништење Тихоокеанске флоте САД у Перл Харбуру није решило нафтни проблем Јапана, а освајање азијских изворишта није донело олакшање економији те земље, јер је допремање горива из те области било изузетно компликовано.
Пред крај рата „за производњу авијационог горива Јапанци су морали да секу шуме“.
Рат и тежња ка неограниченим залихама нафте на крају су довели до „слома империје“, наводи аутор.
На другом месту су битка за Стаљинград и рат нацистичке Немачке и Совјетског Савеза. Идеја блицкрига је пропала још на лето 1941. године.
„Ако је неко од лидера и веровао у идеју да освоји нафту, онда је то био Хитлер који се жалио да његови генерали ’ништа не знају о економским аспектима рата‘. Они би се, међутим, за разлику од свог фирера тешко одлучили да неразумно пошаљу своје тенкове у пропаст како би освојили нафту“, пише аутор.
До јуна 1942. главне снаге исцрпљене нацистичке армије усмерене су на освајање територије на југу Русије и приступа извориштима богатим нафтом на Кавказу. У августу су се фашисти суочили са дилемом да ли да освоје Стаљинград или области на Кавказу богате нафтом.
Нацистичка армија се на крају поделила, али није могла да постигне ниједан од та два циља.
„Током шест месеци немачка војска упућена на Кавказ одступала је дуж целог фронта, а више од 100.000 војника и официра се предало у Стаљинграду, што је била прекретница у Другом светском рату. Снови о нафти завршили су се рушењем Хитлеровог сна“, пише „Нешенел интерест“.
На списку је и Иранско–ирачки „танкерски“ рат од 1980. до 1988. године. Сукоб је довео до деморализације и слабљења обе стране.
Ирак је започео рат нападом на иранске објекте нафтне индустрије и комерцијалне бродове.
Иран је одговорио нападом на ирачке бродове и нафтна изворишта, а поставио је и морске мине у Персијском заливу.
Током сукоба је уништено више од 450 бродова, али ниједна од зараћених страна није успела да однесе победу над противником.
Од иранских мина и ракета страдали су амерички бродови, што је испровоцирало интервенцију САД против Ирана.
На четвртом месту је инвазија Ирака у Кувајт, која се догодила 1991. године. Један од разлога, како пише лист, била је тежња Багдада да освоји нафтне изворе Кувајта.
Због агресије на свог суседа Ирак је покварио односе са САД, које су фактички подржавале Багдад у рату против Техерана.
Ирак је одбио да испуни ултиматум Уједињених нација и да повуче војску из Кувајта, после чега су САД пребациле у Саудијску Арабију контингент од 500.000 војника и спровеле операцију „Пустињска олуја“, која је уништила ирачку армију.
Моћ Багдада у арапском свету се смањила, а земља је пала у изолацију, подсећа лист.
Ратови САД у Ираку такође су били повезани са нафтом, али расправе о томе у којем степену водиће се још много година, пише лист.
„Чак и уз друге разлоге за велику војну интервенцију у области Персијског залива тешко је поверовати да би САД упућивале тако велики војни контингент да је, на пример, Нигерија напала Камерун. Током америчко–ирачких сукоба утицај Бин Ладена и Ал Каиде је појачан, што је довело до трагедије 11. септембра 2001. године“, наводи „Нешенел интерест“.
