Чеда Јовановић и Борис Тадић понудиће опозиционим демократским снагама, али и грађанима Србије — СОС. Савез опозиционих странака (СОС), споразум који су саставили лидери НДС-а и ЛДП-а подразумева, или боље да кажемо нуди потенцијалним партнерима сличне ставке које је својевремено нудио и ДОС у 16 или 18 тачака, више се и не сећам, а који никад није потписан на нивоу гигантске коалиције.
Додуше, у новом споразуму нема тачака. Али, има захтева — ко хоће са њима у Савез, мора да се писмено обавеже да неће правити коалиције са напредњацима ни на ком нивоу.
Морам рећи да нису оригинални, јер својевремено су се радикали заклињали у цркви да неће прелетати у друге странке, па би шта би. Наравно, јасно је да се ово не дешава без разлога.
Ванредни парламентарни избори којима напредњаци већ месецима голицају опозицију, али и коалиционе партнере, по табанима (а неке војне тактике примењиване у свету према ратним заробљеницима кажу да је ово један од најгорих метода мучења за противника), изгледа су на прагу.
Дакле, СОС. Хм… Не може човек а да се не насмеје кад чује да му је опција која му се на изборима нуди као противтежа владајућој опцији — СОС. Штавише, мислим да је ово први пут у политичкој историји Србије, али и вишестраначја, да имамо коалицију која носи име нечега што се једе.
Неки мајстори кулинарства тврде да се овај додатак људском ланцу исхране, који се махом користи као додатак јелима и којим се или побољшава укус већ скуваног јела или покушавају да му се прикрију мане — најлакше спрема. Јер, нема правила! Може да буде љут или сладак, густ или ређи… Састојци су разноврсни, а може да се служи уз све што се једе. Једино што не ваља је то што се брзо квари, дакле не спада у јела која могу дуго да стоје, па чак и ако се замрзне, укус је после одмрзавања бљутав.
А за овај наш политички сос који нам се нуди мало је рећи да је бајат. Па, браћо драга, имали смо ДОС! И то је била нека врста соса који смо кушали, и то са две кашике и обе руке, алаво, како само ми знамо. Али, живот је чудо.
Од прождрљивости смо добили само болове у стомаку и још… Да не кажем шта.
Дакле, живо ме занима шта СОС има да понуди, а да већ није виђено на политичкој сцени Србије.
По дефиницији, опозиција је нешто супротно власти. У споразуму Јовановић—Тадић више има речи које смо слушали од саме власти — реформе, ЕУ, дугови, економија, дефицит, бла, бла, трућ… Него што нуде нешто што ће разгалити широке народне масе. Мислим, па у чему је разлика, сем у боји очију противника?
Не знам да ли им је неко рекао да пре него што склопе и изаберу политичке партнере, и ако хоће да победе на изборима, морају да имају гласаче. Гласачи смо ми. А СОС свакако није нешто што ће да натера на гласање ону апстинентну групу бирача који су преспавали претходне изборе па су, како тврде српски опозиционари, напредњаци зато победили.
С друге стране, тешко је и направити добар изборни програм када је ваш већ на снази. Дакле, мора човек да иде сам против себе, да куди оно што је сâм направио, да пљуне у јело које је сам скувао.
Шта таква опозиција може да промени?
Садашња опозиција нас је повела пут ЕУ. Они су Србију прогласили војно неутралном. Демократе су Косово из УН дали у руке ЕУ, а ЕУ у руке косовским Албанцима. СОС, дакле, неће скренути са пута који су сами, давних дана цртали. Србију су давно усосили. И зато су и изгубили на изборима.
Не знам како су напредњаци на истом том успели да добију, али чињеница је да јесу. Али ако СОС напишемо као С.О.С. — то је интернационални позив у помоћ. Само не знам да ли је већ касно да га неко чује…
