Према мишљењу Милана Игрутиновића, аналитичара Института за европске студије, тешко је замислити да ће Шенгенски споразум нестати сам од себе. За њега, то је сплет ширих околности. Европа ће, пре свега, покушати да очува Шенген тако што ће покушати да мигрантске таласе заустави на спољним границама Уније. Шенгенски споразум део је правног наслеђа Европске уније, каже Игрутиновић, и уколико нестане, Европска унија биће битно другачија.
„Иако је Шенген почео да функционише 1995, ЕУ као унија није постојала на политички начин без Шенгена. Без њега, Европа би се вратила на позиције Европске економске заједнице из седамдесетих и осамдесетих година. Дакле, била би то битно другачија Европа, далеко слабија као заједница; имала би слабији интеграциони замах, била би мање привлачна, са много мање моћи и утицаја“, каже Игрутиновић.
Како би опстала у данашњем облику, ЕУ ће покушати да оснажи контролу граница, посебно на Медитерану, сматра Игрутиновић.
„Пре него што Шенген буде фундаментално угрожен, они ће покушати да уложе много више новца, много више средстава да то контролишу на Медитерану — на грчким острвима, кроз Турску. Питање је колико ће то моћи. Ове године нас очекује вероватно јачи талас избеглица, можда чак и дупло већи него прошле године. Питање је шта ће Грчка ту моћи да уради и да ли ће Турска покушавати да их задржи у својим камповима, за шта је добила новац, или ће зажмурити на једно око и рећи избеглицама — идите у ЕУ, нисте нам овде потребни“, закључује Игрутиновић.
Кораци низа чланица ЕУ према контроли граница не значе, према Игрутиновићевим речима, да је Шенген у целини угрожен јер овај споразум омогућава извесну флексибилност и оставља временске рокове за његово поновно успостављање. Међутим, враћање граница унутар ЕУ, каже Игрутиновић, подразумева политички договор који мења природу ЕУ.
Шенгенски споразум је, према речима Милоша Јовановића, доцента на Правном факултету у Београду, једно од најважнијих начела и правила ЕУ.
„Један од главних маркетиншких елемената за ЕУ је био да ту нема контрола на границама. То се руши и то је велики проблем за ЕУ, која се градила од педесетих година, што је више од пола века. Увек се ишло унапред са све мање контрола, са све дубљом интеграцијом. Ово је корак уназад у врло важном сегменту, у оперативном и симболичком смислу. Не бих рекао да је то почетак процеса дезинтеграције, али јесте озбиљан ударац који делегитимише европски пројекат“, каже Јовановић.
Брисел се све мање слуша у државама-чланицама, тврди Јовановић, зато што се показало да ЕУ не барата увек најефикаснијим инструментима како би заштитила своје чланице. Последњи догађај који је то демонстрирао јесте мигрантска криза. Показало се да државе-чланице не рачунају на Брисел да реши проблеме које је донела ова криза.
„ЕУ губи легитимитет, не само у ширем оквиру, него и међу сопственим државама-чланицама. Скупља се низ елемената који чине да је Брисел и његова улога данас прилично избледела“, закључује Јовановић.
