Овде се не ради о промени односа снага између Кине и САД као међу две државе — укупна америчка предност над Кином остаће неспорна и у догледној будућности. Ипак, јасно је да Кина брже повећава могућности својих оружаних снага, него што САД спроводе ребаланс својих снага у Азијско-тихоокеанском региону.
Од почетка 2010. године, војне могућности кинеске војске су се промениле и квалитативно и квантитативно. Не би се могло рећи исто за војне снаге САД у овом региону. Могућности кључних савезника САД, као што су Јапан и Јужна Кореја, такође су порасле, али овај раст не носи принципијелни карактер.
САД не могу да изађу из зачараног круга војне кризе у Сирији и Ираку и не могу да се одрекну додатних војних обавеза које имају у односу на државе Средње и Источне Европе, које су преузеле на себе после почетка украјинске кризе. У својим плановима Америка, као једина супердржава, приморана је да своје планове и стратегију прави имајући у виду непрестано погоршавање ситуације и у другим деловима света, укључујући и Северну Африку, где је ДАЕШ успео да отвори још један фронт. У Јемену, партнери САД из редова нафтних монархија Персијског залива воде неуспешан рат. У Авганистану, званично изабрана влада суочава се са све већим опасностима како од самог ДАЕШ-а тако и од талибана.
У Западној Европи ситуација је такође сложена. Потпуна неефикасност и беспомоћност ЕУ у питањима безбедности сада је већ свима видљива. Како би се решила прва озбиљнија криза која може да утиче на безбедност Европе, пре или касније ће бити неопходна помоћ америчких оружаних снага и специјалних служби. Укљученост САД у разне активности оних региона ЕУ који су највише погођени приливом избеглица само ће расти.
Без обзира на чињеницу да се у Источној Азији налази Кина, као једина велика држава способна да у потпуности економски и политички конкурише Америци на глобалном нивоу, овај регион у целини делује релативно стабилно. С обзиром на то да се ангажовала у другим деловима света и упала у ћорсокак због своје регионалне политике, Америка не само да није у стању да одржава неопходну равнотежу снага са Кином, већ би у будућности могла да у потпуности изгуби могућност ефикасног реаговања на регионалне кризе.
С друге стране, Северна Кореја корацима које предузима у војној сфери, попут ракетних и нуклеарних проба, отежава кинеској политици да постепено ојача своје позиције у Азијско-тихоокеанском региону. Директна ракетна и нуклеарна опасност којом прети Северна Кореја изазива реакцију САД у виду конкретних мера које се тичу распоређивања снага противракетне одбране у североисточној Азији и јачања савеза Јапана и Јужне Кореје.
Али, истовремено, Северна Кореја ће све више бити и фактор дискредитујуће политике Америке, која све више слаби у региону. САД су исцрпеле ефикасне инструменте утицаја на Северну Кореју.
Данас једино Кина може да утиче на севернокорејску политику средствима која нису војна: на пример, ако престане да купује севернокорејски угаљ или престане да им продаје робу од виталног значаја. Али, Пекинг не би начинио такав корак, јер би економско слабљење Северне Кореје поткопало и кинеску безбедност.
Према многим показатељима, Северна Кореја економски јача и бележи успехе у војној сфери. Политика САД у односу на ову државу све више залази у ћорсокак, а у одређеном тренутку овакву политику би савезници САД могли да почну да тумаче као део америчког проблема, а не решења.
