Еулексово судско веће прогласило је 21. јaнуара 2016. године у Основном суду у Северној Митровици лидера Грађанске иницијативе СДП Оливера Ивановића апсолутним победником и изрекло обавезујуће упутство, без права жалбе, о упућивању процесуираног у мит.
Овако, наиме (једино може да) гласи права вест са јучерашњег суђења Оливеру Ивановићу. Пресуда од девет година затвора коју је изрекла председавајућа румунска судија Роксана Комша је за фасцикле, архиве, чиновнике, медије, албанску већину, српску мањину, међународну заједницу, званични Београд, незваничну Приштину, људе на Космету и подземље на Косову.
Као таква, Комшина одлука не значи ништа. Чак и да ова пресуда не буде оборена и да постане правоснажна, шта је девет година робије у поређењу са вековима живота Срба на Косову и Метохији? Шта је тамновање једног Србина у албанском затвору спрам будућности његових и унука сународника му на српској земљи? Шта је 3.285 дана жртве за човека који је јуна 1999. године сам себе послао право у историју? Све заједно мање је то чудо од Албанке која седи сама у кафићу тржног центра одмах преко моста на јужној страни Ибра.
Трн
Косовска Митровица није град. Није ни подељени град. Митровица је симбол. И трн. Од јуче знамо да ће то вечно и бити.
Могу Албанци у јужном делу да заврну само један вентил и Срби у северном делу неће имати ни капи воде. Кафу ће кувати и судове прати „киселом“; купаће се поливањем кишницом — кад је има; у тоалете ће сипати киселину, да се не заразе; довлачиће балоне и бурад са Газивода или из Краљева, можда ће добити и жутицу… али преостали Срби се неће мицати из станова и солитера.
У личној карти ће им писати исто оно што је откуцано и првог дана кад су стекли право на њу — Косовска Митровица. То им Албанци не могу заврнути. За људе који су 1999. сачували свој град и живот, све после тога је сузавац — мало запече, некад и заплачеш, али прође.
Узрок
Косовски Албанци имају бесу, неписано правило које значи да мушки припадник тог народа своју реч неће погазити по цену живота. Срби имају инат, карактерну особину која им је превише пута у историји дошла главе, али због које су често из готово безизлазне ситуације излазили са главом на раменима. Осим ината Срби верују и у мит, оно усмено предање из историје народа које се преноси вековима. Мит код Срба може представљати и рај и пакао. И Милоша Обилића и Вука Бранковића. Историја — она коју пишу чињенице, а не победници или ревизионисти — ту се ништа не пита. Напросто, то је аксиом.
Последица
После НАТО агресије и повлачења српске војске и полиције, било је важно одбранити мост на Ибру који дели српски од албанског дела Митровице. Тада је Косовску Митровицу одбранио управо инат. И Оливер Ивановић.
Носилац црног појаса у каратеу и међународни карате судија, дипломирани инжењер машинства и апсолвент економије, човек који говори и албански и енглески, има три године студија на војној академији и харизму лидера способног да организује и поведе доста људи за собом — рекао је суграђанима да не пале аутомобиле у чијим су бравама већ били кључеви, а у гепецима најпотребније ствари. Није имао запаљиве изјаве, а камо ли запаљива дела. Није пропагирао насилну, већ политику опстанка — онај њен прапојам који за циљ има одржање заједнице. И успео је.
Косовска Митровица је тада срушила, и дан–данас руши, план о градовима на Косову и Метохији без Срба. Та „тврђава“ помрсила је конце и делу међународних представника на Косову и Метохији. Оливер Ивановић је постао непослушни Србин, али и редак представник свог народа чија је политика продуктивна.
Ту непобитну истину му Албанци, али и сви остали — страни, па и домаћи — нису могли опростити. И не опраштају му. Беса је гласила: Ивановић мора бити кажњен!
Процес
Није добро кад се испостави да је новинарска анализа тачна, ако због тога неко заплаче. Спутњик је већ писао да је пресуда Ивановићу написана пре него што је процес против њега почео. Јуче се показало да смо били у праву. Али је фамилија Ивановић плакала.
Међутим, тада нисмо рекли како та пресуда гласи. Написали смо је тек сад, на почетку овог текста.
Ивановић је послат у мит. Оне сузе, испоставиће се, биће радоснице. Процес је завршен. Не Оливеру, већ на Космету. Више нема бојазни да ли ће на њему бити Срба. Хоће, инат је то.
Албанци на Косову и Метохији ће подизати споменике Клинтону и компанији, захваљивати Стјепану Месићу, Милу Ђукановићу, Улрики Луначек, учествоваће на Олимпијским играма, седети у међународним специјализованим агенцијама… и заклињати се: „Леке Дукађинија ми.“
Срби на Косову и Метохији ће после ове пресуде говорити: „Оливера Ивановића ми.“ Деца ће то слушати. И памтити.
