Да ли је могуће опипати државу. Осетити је под прстима. За Србију знамо да је то сигурно могуће. Купите дневни лист „Политика“ и тај папир између палца и кажипрста са новинама (вестима) као лакмус покаже стварно стање у друштву. Тако је већ 112 година.
„’Политика‘. Излази сваког дана“, писало је на првом од четири листа тог 12. jануара 1904. (или 25. јануара према новом календару — пошто је до 1919. важио стари календар).
„Да слободно претреса сва јавна питања, без гњева и без пристрасности; да праведном критиком владиног рада потпомаже опозицију; да лојалноћу својом и непристрашношћу штити владу од неоснованих напада опозиције; да подједнаком ревношћу дели ударце и десно и лево од себе, ето, то је задатак слободне, независне штампе“, цитиран је на, тој првој, насловној страни говор канцелара Немачке Ота Едуарда Леополда фон Бизмарка у немачком парламенту. Наслов текста био је — „Задатак независне штампе“.
Чувар времена
„Овај свет је подељен оштро на два дела-на будале и на оне који трпе. Пуно је будала овде, а и лаковерних људи које је лако купити и још лакше завести. Ти ’домаћини‘ мисле да је њима дато да потроше да потроше као своје све време једног народа као да иза њих више ништа не може да се догоди. А овај простор је шкрт када треба да изроди човека са мисијом, човека даровитог који може да види барем један век унапред. Зато се овде стално страда. Живи се стихијски, примитивно, и сви непрестано страдамо“, написали су сценаристи филма „Балканска правила“ Дарко Бајић и Радослав Павловић, а изговорио сад покојни Данило Бата Стојковић.
Човек који је видео, барем тај век унапред, сигурно је био оснивач „Политике“ Владислав Рибникар. Његова жеља и разлог да оснује овај дневни лист садржи срж оног Бизмарковог говора, појашњење краља Петра да најбољи закон о медијма гласи само: „Штампа је слободна“, али и сазнање да су државу градиле генерације пре нас, да би требало то да чинимо ми, и да ће је градити генерације после нас.
Свакоме који долази треба нешто оставити. Владислав Рибникар им је оставио нешто стварно вредно, а како године пролазе та оставштина постаје све вреднија и вреднија. Права хартија од вредности која, притом, не може да пропадне на берзи јер, „Политика“ није фирма, она је чувар времена.
За 112 сати деси се толико добрих или лоших ствари које човеку могу из корена да промене живот. За 112 дана много тога новог може да буде створено, нечег другог уништено, а судбине не само појединаца већ читавих народа и држава могу да промене смер. За 112 година буду два светска рата, неколико локалних и превише регионалних сукоба. „Политика“ је све то пратила.
Ко зна да чита, види све
Све се променило. Само је „Политика“ остала „Политика“. Рекосмо, као и Србија. Мењане су власти, иделогије, државна уређења, облик владавине и величина територије, али у било које време да сте у рукама имали „Политику“ могли сте са њених страна и из рублика да схватите геополитичке прилике, унутрашње политичке односе, степен грађанских слобода, продуктивност економије, главне правце у књижевности, уместности, филму…
Тако је било и за време великих новинара овог листа попут Предрага Милојевића, Јурија Густинчића, Славољуба Ђукића… али и у време кад су у њему објављивали писци и песници Иво Андрић, Јован Дучић, Милош Црњански, Исидора Секулић, Бранислав Нушић, Десанка Максимовић, Бора Станковић… Тако је било и кад је ономад карикатуре у овом листу објављивао Пјер Крижанић, а тако је и данас кад то исто ради Душан Петричић. Тако је, уосталом, било и кад су „Политиком“ газдовали Живорад Миновић и Хаџи Драган Антић, а тако је и данас кад је уређује Љиљана Смајловић.
Отворите „Политику“ и видите све. То не значи да је све што „Политика“ објави, а поготову оно што је „Политика“ објављивала апсолутно тачно. То значи да „Политику“ читају они који о политици као дисциплини и начину управљања државом, иоле нешто знају.
А такви су савршено знали какво је стање у друштво било деведесетих. Зар тадашња „Политика“ није била као и тадашње друштво? Јесте, и те како. Такви савршено добро знају какво је стање било у Србији пре пет или десет година, а знају и какво је оно данас. Колики је степен тог бољитка или назадовања, такви само провере на страницама „Политике“.
Било би добро гледати „Политику“ кроз њене великане у правом смислу те речи, можемо је гледати и кроз уређивачку призму, али је најбољи поглед на „Политику" онај који види слику нечег што је одолело и људима и догађајима. И опстало. На ногама.
Све замерке на рачун „Политике“ директне су замерке на рачун свих нас, јер, рекосмо, „Политика“ је као и Србија. То што би опозиција хтела да медији бију њене битке и буду алтернатива власти али и то што би власт да медији буду проводници а не извештачи и критичари — није проблем „Политике“. Степен слобода њених уредника и новинара директно је пропорциналан степену слобода у друштву — данас, јуче, прекјуче… па све тако до 12. јануара 1904.
Кад је основана „Политика“ је имала власника. Његово име и презиме и дан-данас стоји у заглављу, а његови наследници у импресуму овог дневног листа. Међутим, данас на свој 112 рођендан „Политика" не зна ко јој је власник. То је проблем целе Србије. Бар за оне који знају шта је традиција, шта хартија од вредности и шта би ваљало оставити генерацијама које долазе.
