Психолог Првослав Плавшић и уредник порталa „Ко је одговоран“ Игор Авжнер били су годинама задужени за маркетиншко уобличавање понуде политичких партија, смишљање слогана, имиџ лидера и партија и пласирање бирачима свега тога. У „Спутњик интервју“ истичу да је кампања важна, да политичари у Србији нису дисциплиновани, да не слушају савете стручњака које ангажују и подвлаче да изборни слогани нису само шлаг на торти већ су јако битни и представљају суштину кампање. Као позитивне примере наводе слогане „Поштено“, „Ево руке“, Првослав Плавшић сећа се и СПС–овог слогана „Сви смо ми помало социјалисти“, а Игор Авжнер истиче некадашњи слоган Небојше Човића „Кад је тешко Човић“.
Пре неколико година сте Ви, господине Плавшићу, са колегама издали књигу где сте сакупили ваших 19, проблемски обрађених, кампања из Србије, Македоније, Црне Горе, Хрватске, Словеније, БиХ. Та збирка насловљена је са „Пронаћи глас“. Шта данас у Србији значи пронаћи глас?
Првослав Плавшић: Пронаћи глас значи добро познавати популацију, стање у којем се налази, како живи, и онда видети како се то уклапа у политичку понуду. На неком предавању сам рекао: „Социјално биће утиче на листиће“. Значи, то како живимо требало би да утиче на то како ћемо се определити на изборима. Врло је тешко пронаћи глас, поготову што су политичке опције подељене, па се поново окупљају… грађани, чини ми се, не знају више о чему је реч…
Игор Авжнер: Велике разлике између 2016, 1999. или од ономад кад је вишестраначје и почело — нема. Да би политичар пронашао глас, он мора да прича оно што народ жели да чује. Пронаћи глас, у суштини, није нарочито тешко. Треба поштовати одређена правила понашања и дисциплину.
Шта сте мислили под тим да политичар говори гласачима оно што би они волели да чују?
Авжнер: Не кажем да политичари лажу, али ако хоће да дођу на место где сви желе да дођу, они не могу да говоре оно мисле, већ оно народ жели да чује.
Плавшић: Треба да утврдимо шта људима треба, онда то да производимо и потом промовишемо. Да поједноставим, људима не можемо говорити баш оно што политичари раде погрешно, односно, шта гласачи желе да чују, него треба утврдити шта гласачима треба. Њима треба посла, на пример, треба им правде, сигурности… Е сад, политичар то избегава да каже зато што то тешко може да обезбеди. На пример треба посла, нико се баш не упушта у то, него нуди неке друге ствари.
Авжнер: Нажалост, у једном сегменту се нећу сагласити са Вама, а то је управо тај где помињете посао. Па ја не знам које обећање политичари осим тог пружања посла нису испунили. Они кажу — обезбедићемо нова радна места. За људе из њихових странака. Преплаве. Једном је била шала — „Ми ћемо живети боље, ми ћемо живети боље“. Они не мисле да ће народ живети боље, него да ће они живети боље. И то се и дешава. Странке у Србији су постале завод за запошљавање неспособних људи, промотери непотизма.
Колико се у Србији, за разлику од светске праксе, грађани опредељују у кампањама, а колико се воде другим мотивима: симпатишу неког лидера или странку и без обзира какву кампању да имају биће за њих или њега? Или, ипак, кампања, може да промени доста тога?
Плавшић: Не може се рећи колико утиче кампања. Ми смо у једном истраживању питали грађане: „Да ли сте под утицајем телевизије променили мишљење?“. Свега пет одсто испитаника је рекло „Да“ — било је неког утицаја. Међутим, испоставило се да они не би ни имали те информације да то нису гледали.
Радио сам у Македонији пре 15 година кад се појавио Борис Трајковски, њихов каснији председник који је погинуо. Трајковски је био прилично непознат, али је у једном тренутку рекао: „Водите их кући“. Наиме, Американци су замерали зашто избеглице немају бољи третман, а он је рекао фразу која отприлике значи: „Па ви имате боље услове, водите их кући, па им то дајте“. Већина грађана Македоније је у том тренутку то и мислила — они нас терају да урадимо нешто што нам није најлакше. У том тренутку се могао детектовати пораст расположења за Трајковског.
Авжнер: Имам два наша примера. Кад је Борис Тадић изашао у првој председничкој кампањи и рекао: „Јесте, била је крађа у парламенту“, и она игра са картицама, тому је дигло рејтинг невиђено.
Плавшић: Бодрум.
Авжнер: Тако је, Бодрум афера. Друга ствар, након изборне кампање, а према мом мишљењу ми смо у изборној кампањи нон–стоп — хапшење Мишковића, које је Вучићу дигло рејтинг невиђено.
Шта је најчешће понуда у изборним кампањама?
Авжнер: Требало би да постоји нешто што ће да разликује ваш производ од другог. Међутим, ако имате трулу јабуку, можете да правите какву год кампању хоћете — трулу јабуку продати нећете.
Плавшић: Када говоримо о политичару, сама личност, сам политичар је неки производ. Он са собом носи неку поруку — и кад ћути, и кад дође, и кад закасни, и кад седи, и кад намигне…
Авжнер: Сагласићу се са Вама кад сте рекли да је производ сам политичар. Код нас су политичари производ, а не странке. Нико појма нема шта те странке нуде. Бира се према преносиоцу поруке, а не према самој поруци и садржају. Е, то је катастрофа код нас.
Чујемо од аналитичара прогнозе да ће предстојећа кампања бити „прљава, најпрљавија до сад“. Да ли је то легитиман део вашег посла или није?
Плавшић: У једном делу јесте, али не као прљава кампања, него проналажење слабости противника и пласирање на одређени начин. Поготову у неком времену кад више нема могућности да се одговори политичким опонентима. Е сад, код нас је прљаво свашта. И наши животи су прљави и много што–шта није у реду, нисам сагласан са многим стварима које овде користе.
Авжнер: До одређене мере и границе то функционише, преко одређене границе не функционише. Прљава кампања ако иде на личне ствари, на нечији љубавни живот… кога то занима. Био је својевремено слоган за Мекдоналдс: „Где је месо у ономе што ја једем?“. Понудите ви мени и реализујте бољи живот, следећи пут ћу опет да гласам за вас.
Плавшић: Прљава кампања се не исплати ни самом кандидату. Могу да се говоре слабости, али не може да он буде носилац тога. То они сад вешто поделе, па неко други ради…
Авжнер:…праве невладине организације које ће да пљују уместо странака, убацују анонимне листиће по поштанским сандучићима…
