Заједничке изборне листе демократа Бојана Пајтића и њихових партнера са једне и странака Бориса Тадића, Чедомира Јовановића и Ненад Чанка са друге стране неће бити. Ма колико састанака имали, ма шта о томе медији извештавали и ма које информације јављали поверљиви извори — до уједињења (проевропске) опозиције ДС-СДС-ЛДП-ЛСВ неће доћи.
Разлози за то су многоструки, али се могу издвојити две кључне ствари којих су, не само ове, политичке партије свесне. Прва је да су — поучене искуством после парламентарних избора 2014. кад је доста њих било око цензуса, али није прескочило тај изборни праг — партије одлучиле да сад не ризикују и да на изборе изађу у савезима и коалицијама. Али, ићи ће само у онолико велике коалиције које ће им обезбедити сигуран улазак у парламент.
Гледају у скупштину, виде председништво
Осим личних, али и укупно страначких анимозитета, до већих коалиција неће доћи и због тога што је друга кључна ствар које су сви свесни — чињеница да се победник избора већ зна. Опозиционе партије, појединачно или удружене, не могу да победе СНС или да освоје толико гласова колико би им било потребно за евентуално формирање неке постизборне коалиције и владе.
Зато ће предстојећи (још званично нерасписани) избори суштински бити нека врста загревања и заузимања што бољих стартних позиција за председничке изборе који би, према редовној процедури, требало да буду 2017.
Дакле, ако већ не могу да победе СНС и Александра Вучића ове године, лидери СДС-а и ДС-а Борис Тадић и Бојан Пајтић тренутно одустају од борбе са њиме и крећу у борбу за позицију лидера опозиције. У зависности од изборног резултата, њихове партије и коалиције окупљене око њих ће моћи да се позову на те резултате, заузму доминантан положај и могућност да њихов кандидат добије подршку и других партија у председничкој трци.
Прагматично или сујетно
Склапање велике коалиције ових коалиција можда би тренутно донело бољи изборни резултат и свеукупно већи број опозиционих посланика у скупштинским клупама, али би то изискивало да већ сад буде постигнут договор о расподели снага и томе ко је водећа партија и лидер, а ко је партнер.
Са позиције ДС-а и Бојана Пајтића ствар је јасна — и у овом тренутку они су стожер, а сви који им се придруже су партнери. Међутим, са позиције Бориса Тадића, таква подела највероватније није прихватљива јер би био само партнер, па би му утолико наредне године било теже да их убеди и добије подршку на председничким изборима.
Такође, ДС и Пајтић сарадњу и договор желе са онима који се обавежу да неће у постизборну коалицију са Александром Вучићем и СНС-ом. То је један од разлога зашто је можда и Чедомир Јовановић направио савез са Тадићем, а не са Пајтићем. Није искључено и да је — знајући односе ЛСВ-а и ДС-а, али и њихових лидера Чанка и Пајтића — и Ненад Чанак пристао на сарадњу са Тадићем рачунајући да овај неће пристати на савез са ДС-ом и Пајтићем. Питање је и како би Чанак поступио да се Тадић предомисли и ипак направи савез са ДС-ом.
Ово не значи да Чедомир Јовановић већ сад намерава да, ако прескочи цензус, уђе у неки савез или пружи подршку СНС-у, али значи да ЛДП неће да буде условљен, јер је политика вештина могућег. Слично важи и за Ненада Чанка. Уосталом, пракса — и на српској политичкој сцени — показује да резон „уђем у власт, ојачам партију, а онда ћу лако после две године или кад већ да изађем“, може да буде позитиван.
Такође, ово не значи и да је Борис Тадић већ одлучио да ће се кандидовати на председничким изборима, или да је то исто одлучио Бојан Пајтић. Али, свакако значи да размишљају дугорочније, како за себе тако и за своје партије. Наиме, гледају да имају и врапца у руци, али и голуба на грани.
Састанци пакта и поруке ради
А зашто онда лидери, страначки чиновници и комисије састанче, ако неће коалицију?
Основни разлог јесте нека врста писаног или неписаног пакта о ненападању између странака опозиције, јер би у супротном то могло да шкоди и једнима и другима. То међусобно опозиционо рвање би додатно огадило читав изборни процес њихових садашњим симпатизерима и гласачима, онима који су поодавно отишли у апстиненцију па их треба изнова мотивисати, али и онима чију наклоност тек треба освојити. Све то заједно смањило би изборну излазност, која им никако не иде у прилог.
Такође, ниједна од ових странака неће да сноси кривицу за пропаст опозиционог савеза или да својим чињењем пошаље поруку како су они главни кривци што до тог савеза није дошло.
Додатни разлог јесте што се састанчењима поручује иначе готово истом бирачком телу да је реч о сродним партијама, па се они који учествују у тим договорима надају и колатералној користи, односно да ће приволети и неке који досад за њих нису гласали.
Врабац у руци је, чини се, обојици лидера — и Тадићу и Пајтићу — сигуран. Голуб на грани пак можда остане само голуб на грани, ако се наредне године појаве неки председнички кандидати који досад нису били помињани у том својству. Могу се, у овом тренутку, наслутити двојица. И обојица би били доста доминантнији од њих.
