Загађење ваздуха у Пљевљима, црногорском граду, према подацима тамошње Агенције за заштиту животне средине, обара рекорде, а њихови медији јављају да нико од надлежних није нашао за сходно да упозори грађане на опасности. На загађеност политичке климе у Црној Гори пак већ дуже време упозоравају медији, опозиција, невладине организације, па чак и делови власти.
Држава, то сам Ја
Опасност за егзистенцију, слободе и будућност грађана је видљива — осим ако се не информишу у државним медијима — на сваком кораку, па су од јесени прошле године кренули и протести и све чешћи захтеви за прелазном владом која би организовала изборе, предвиђене за ову годину.
Међутим, председник Владе Црне Горе Мило Ђукановић је јуче још једном потврдио оно што му многи замерају. Држава, то сам ја — била је главна вест из Скупштине Црне Горе, где се расправљало и гласало о поверењу Влади.
После добијања НАТО позивнице крајем прошле године, Ђукановић је напао проблем и иницирао скупштинску проверу поверења, а касно јуче је од 62 присутна посланика, за Владу гласало 42 њих. Троје посланика „Позитивне Црне Горе“ обезбедило је већину, док досадашњи дугогодишњи Милов савезник Ранко Кривокапић и његова партија нису дали подршку. Први циљ ове Ђукановићеве иницијативе управо је и била намера да истера Кривокапића на чистац, односно из Владе. Такав сценарио је Спутњик у неким од ранијих текстова већ предвидео.
Негативне институције са „Позитивном“
Но, шта сад? Хоће ли Црна Гора бити негативнија са „Позитивном“ у власти, шта ће се даље дешавати на политичком простору између приморја и брда, а поготову како ће на све ово реаговати западни део међународне заједнице?
Реакције Ђукановићевих опонената крећу се од констатације да су јучерашњом комбинаториком у црногорском парламенту укинуте институције владе и скупштине, преко појашњења да је то висећа влада без реалног поверења, до оцене Миодрага Лекића, председника партије „Демос“, да је Ђукановић одиграо „затворени покер“. Сви критичари неизоставно кажу — корупција.
Затворени покер је, иначе, игра у којој сваки играч добија 5 или више карата које су све сакривене. Играч може заменити једну или више карата, одређени број пута. Управо је то јуче урадио Мило Ђукановић. Заменио је СДП са „Позитивном“.
Режим се сад одржава са једним гласом више преко потребног броја посланика. То је веома тесна већина и изискује специфичне напоре приликом сваког наредног гласања у парламенту. Тако ће бити и приликом замене нових министара и партнера старим, што ће највероватније проћи. Али и приликом гласања о поверењу председнику парламента и поменутом досадашњем Ђукановићевом коалиционом партнеру Ранку Кривокапићу, које можда и не прође. Посланици Ђукановићеве партије ће свакако иницирати ову смену, јер не желе да остану на пола посла, да тако кажемо.
Ни Радоје не би боље
Домановићевски сценарио, у режији главаша Мила, садржао је предлог партије „Позитивна Црна Гора“ да у Владу уђу и опозиционе партије, а Ђукановић је у завршном излагању пре гласања о Влади то прихватио и обећао пуну контролу над радом министарстава унутрашњих послова, финансија, рада и социјалног старања и пољопривреде. Чак је, великодушно, рекао да то подразумева да заједнички осмисле додатне контролне механизме изборног процеса „кроз међусобну сарадњу и у сарадњи са релевантним међународним партнерима“.
„Нисам дозволио да опозиција са улице уђе у парламент. Одбио сам предлог једне опозиционе партије за формирање прелазне владе, као и захтеве за укључивање међународних посредника“, рекао је јуче Ђукановић у парламенту пре него што је прихватио предлог „Позитивне“.
Дакле, ово би требало да је замена за прелазну владу, али Ђукановићева замена. Остале опозиционе партије нису прихватиле овај предлог.
На састанку лидера парламентарних странака који 1. фебруара организује управо Кривокапић требало би да се јасније види на колико делова се дели црногорска политичка сцена. Ако све партије пристану да дођу за сто, онда је то јасна порука Ђукановићу, а још јаснија Западу и међународној заједници да парламентарне партије не прихватају Милово виђење ситуације. Ако само поједине прихвате, а не прихвати Демократски фронт, на пример, опет то није стабилност.
На први поглед Ђукановић излази као победник, али је питање колико ће имати живаца и ресурса да приликом сваког гласања намирује потребе оних који подржавају владу. Његова очита намера је да убрзо после овога распише изборе у тренутку који њему одговара и под условима које он наметне. Али је питање како ће да оправда легитимност тих избора ако их већина партија бојкотује. Тачније, како ће их оправдати својим западним партнерима. Сад су они на потезу.
