Путин је, вероватно, убио Кенедија! Ево идеје западним медијима, администрацијама и чиновницима за додатни напад на председника Руске Федерације. Најпознатији амерички председник Џон Фицџералд Џек Кенеди убијен је 1963. у Даласу, у време кад је Владимир Владимировић имао 11 година. Но, шта је то за западну медијску машинерију да обзнани како за једног Руса са толико година пушка, нишањење и погодак не представљају проблем. Вова, како су у то време звали Путина, већ тада је окрвавио руке. То може бити главна вест, а остала серија злочина као логична последица попуниће остале делове вести.
Наравно да карикирамо. Ситуација која звечи из западних извора је толико карикатурална да озбиљни људи немају потребу да дају супротне доказе и спремају одбрану, већ је ту бару у којој Запад јури руског крокодила потребно додатно замутити. Па нека се играју кад већ воле, или из очаја морају.
Они би само да руше
Овај међунаслов био је одговор колегинице на новинарско питање кога би Запад, односно Америка, желели да виде на челу Русије. Питање је узроковано негативним вестима које у ројевима свакодневно стижу на рачун руског председника.
Путин је очигледно проблем. И донекле је добро што је постао проблем јер да то није, свет би изгледао онако како је изгледао после распада Совјетског Савеза и у периоду кад је на челу Русије био времешни Борис Јељцин, а држава годинама на коленима. Експерименти тада вршени под једном капом и једном шапом, долазе на наплату свакодневно. Па уместо да се полемише и да на видело изађу прави кривци за светски суноврат, Запад логиком да је напад најбоља одбрана креће на Путина.
Руски председник им је нерешива енигма, али не Владимир Владимировић већ Путин, са којим на челу је Русија јака. Не нападају га због тога како се чешља или што боље од њих вози авион, већ због тога што јака Русија значи смањен, мањи и све блажи утицај Америке у свету.
Од краја Хладног рата, што је признао и председник Русије у чувеном јесењашњем говору у УН, постојала је доминација само једне силе, али је последња деценија показала да се геополитички односи мењају. Русија чини све како би свет вратила у лежиште и како би он постао, барем, биполаран.
Америчка јесен
Амерички извоз демократије под фирмом „арапског пролећа“ доживео је фијаско у свим државама у којима је спроведен, а заустављен је у Сирији пошто се тамошњи председник Асад није дао, а и Путину је прекипело да све то гледа, па га није дао.
Црвена лампица која је и пре тога блинкала и упозоравала, од тог момента је непрекидно упаљена, па је Запад као вид реакције пробао да Русију забави њеном муком. Покушај „украјинског пролећа“, а потом и сукоби на истоку ове постсовјетске државе и безуспешни покушаји да се за њих окриви Русија, део су пројекта кресања рогова или избијања очњака Русији. Кад су се ти очњаци показали као несаломиви, а рогови остали на месту, у истом пакет-пројекту уведене су санкције Руској Федерацији, које се константно, а на штету европских држава, продужавају, цена енергената је намерно никад нижа, али Русија не показује ни најмање знаке слабости. Рус у проблему реагује кожом и додатно се окупља око лидера. То Запад, очито полазећи од себе и својих обичаја и навика, не може да појми.
Нешто мора пући
Због свега тога је инцидент са обарањем руског авиона на граници Сирије и Турске напросто морао да се деси. Да није било њега, бојимо се да би посегли за нечим далеко горим. Турска је ту само део машинерије и оног пакет-пројекта раније поменутог.
Криза на Блиском истоку не да не јењава, већ је створила Франкенштајна под именом ДАЕШ, који сеје смрт, шаље милионе избеглица у Европу, а почиње и да извози тероризам. У таквој ситуацији руска војна интервенција у Сирији једноставно није могла да буде оспорена.
Постојале су на почетку, а и дан-данас постоје спорадичне опаске како руски авиони бомбардују такозвану сиријску умерену опозицију, али стварног основа за оспоравање те интервенције није могло бити. После терористичких напада у Паризу свет је почео све чешће да говори о томе да је савез са Русијом неопходан. Међутим, савез са оваквом Русијом не би био обичан савез и партнерски однос већ би — не зато што Русија хегемонистички то жели, већ због стања ствари — био једнак уједињеној Европи, на чијем незваничном челу је Немачка. Дакле, Русија би у том савезу била прва међу једнакима, али прва. Тога су свесни Американци. Па чак и кад би тај однос био партнерски, опет то Америци — која пак жели да буде хегемон — не би одговарало. Нешто је морало пући, покварити најављени сценарио и отерати Русију. Зато је оборен авион. Можда су желели да испровоцирају и неку другачију реакцију, али није Русија мачка, па да одмах скочи за очи.
Огади, па огради
Обарањем тог авиона оборен је, или бачен у нокдаун, и пројекат „Турски ток“, направљен због терања Бугарске да обори пројекат „Јужни ток“, а све због слабљења геополитичког утицаја Русије. „Северни ток“ за сад није под знаком питања, али никад не реци никад, можда и он дође на ред. Зато време следе оптужбе да је Путин, вероватно, крив за убиство Александра Литвињенка, у току је провера пословања мега-енергентског руског гиганта „Гаспром“ од стране Европе, а можда нас послушају и за ово око Кенедија.
Руски народ и бирачи јасно знају о Путину све што им је потребно. Њима нису упућени ови ројеви негативних вести. Негативна западна пропаганда усмерена је на западну јавност која мора бити убеђена да непослушна Русија мора бити ограђена. А да би била ограђена, она мора бити огађена. Зато хоће да огаде руски најпрепознатљивији бренд. Међутим, вредност тог бренда је грађена толико дуго у свести баш те западне јавности да ће на концу свега то бити јалов посао. Русија пак не може бити ограђена, па таман уместо овог огађивања Запад на Уралу подигао стварни зид. Што пре то схвате, биће им јефтиније. Свету свакако боље.
