Споразум о транспацифичком партнерству најављује нову архитектуру света коју диктира амерички страх од губитка доминације и устоличавање Кине на месту главне трговинске силе.
Након деценије блокаде, под притиском земаља јужне хемисфере и светске мобилизације против споразума о „слободној“ трговини, нови талас тржишне либерализације прети да измени животе више од милијарду људи на планети.
Део овог таласа је глобални трговински споразум који су у септембру 2014. године потписали представници ’двадесетосморице‘ са Канадом и споразум о трговини и услугама о коме у тајности преговара педесетак земаља, укључујући и земље Европске уније. О њему знамо захваљујући Викиликсу, који је објавио и делове великог трансатлантског споразума између САД и Европске уније, о коме мали број представника држава и корпорација преговара далеко од очију јавности.
Споразум о транспацифичком партнерству, који је у четвртак потписан на Новом Зеланду, поставља основе за стварање највеће трговинске зоне на свету између дванаест земаља, од којих САД и Јапан представљају 40 одсто светске економије. Ту су још и Аустралија, Брунеји, Канада, Чиле, Малезија, Мексико, Нови Зеланд, Перу, Сингапур и Вијетнам. Да би ступио на снагу, потребно је да га у наредне две године одобре национални парламенти.
Овај споразум ће „оснажити наше вођство у свету и отворити нова радна места у САД“, рекао је након потписивања Барак Обама.
Шта је спорно у овом новом таласу глобализације?
Циљ америчких власти није просперитет њених грађана, већ супротстављање економској моћи Кине.
Вашингтон жели да спречи да Кина постане највећа трговинска сила. Транспацифички споразум је нека врста трговинског рата против Кине, део стратегије САД која се једном руком пружа ка истоку, а другом ка западу.
У Азији ова стратегија има три полуге: војну, која подразумева да до краја 2020. године у Пацифику буде распоређено 60 одсто америчке морнарице. Између Пекинга и Вашингтона расту тензије од инцидента у Јужном кинеском мору у мају, када су амерички авиони прелетали вештачки направљена острва, што је навело званични кинески дневни лист „Глобал тајмс“ да напише да је „рат“ између Кине и САД „неизбежан“ и да се за њега треба брижљиво припремити. На америчкој страни командант пацифичке флоте је изјавио да „ако од нас траже да реагујемо у току ноћи, бранићемо америчке интересе у индопацифичкој зони. То није само реторика, то је наш ДНК“.
Друга оса америчке азијске политике је дипломатска и подразумева активније учешће америчког председника на регионалним скуповима, попут источноазијског самита. Трећа је економска, а њен стуб је транспацифички споразум. Идеја је да се наметну трговинска правила у Азији.
Пројекат мондијализације који спроводе САД би могао да се окрене против њих.
И Кина, која нема илузије о геостратешким циљевима САД, има свој план слободне трговинске зоне у Азији који је представила на самиту форума за азијско-пацифичку економску сарадњу 2014. године у Пекингу. Уколико се оствари, то ће бити највећа зона слободне трговине на свету, већа од транспацифичке зоне коју предвиђа уговор под патронатом САД.
Како би покренула успорену привреду и спречила САД да освоје позиције у Азији, Кина жели да развије и Евроазијску економску унију, као мост са Европом. Пекинг поставља нове темеље своје трговинске империје од Источног кинеског мора до Црног мора, од Пацифика до Финске и источног Медитерана. У том циљу је покренуо амбициозне међународне инфраструктурне пројекте, попут евроазијске мреже брзих пруга, у којима сарађује са Русијом, на шта Вашингтон гледа као на претњу. Зато жури да са Европском унијом склопи Споразум о трансатлантској трговини. Заједничко европско и америчко тржиште на коме би владале мултинационалне компаније било би брана кинеском тржишту.
У питању је сукоб две империје од којих свака жели да буде у центру света.
