Позиције две главне коалиције које се боре у Сирији — западне, са заливским савезницима које предводи Саудијска Арабија, и сиријске, која има руску и иранску подршку — све су удаљеније.
На то указује очекивани неуспех прве рунде преговора у Женеви између представника сиријске власти и опозиције иза које стоје Вашингтон, Париз и — Ријад.
Џон Кери и Лоран Фабијус повикали су у сав глас „Крив је Путин!“, и као услов за наставак преговора затражили од Руса да хитно престану да бомбардују у Сирији, где је Москва притекла у помоћ влади Башара ел Асада. Француски министар спољних послова је нешто слично изјавио и уочи преговора у Женеви, што је био знак да изгледи да се успостави дијалог нису велики.
Хору се прикључио и генерални секретар НАТО-а Јенс Столтенберг, који је оптужио Русију да „подрива мировни процес“ у Сирији.
„Интензивни руски ваздушни напади, чија су мета пре свега опозиционе групе у Сирији, подривају напоре да се пронађе политичко решење за сукоб“, саопштио је политички шеф НАТО-а.
Повишен тон у изјавама западних дипломата и војних представника, који прати медијски оркестар „наштимован“ на званична саопштења, слабо успева да сакрије нервозу због губитака на терену.
Развој ситуације, наиме, не иде у прилог западној коалицији: војска Башара eл Асада напредује у Алепу, где је заузела важне позиције у северном делу града, и прекинула главну везу исламистичких оружаних група попут Нусра фронта (Ал Каиде у Сирији) са турском границом.
Владине снаге су од радикалних исламиста преузеле више градова и села, као и пункт за обуку бораца ДАЕШ-а у Раки, једном од главних упоришта те терористичке организације.
Асадова војска је опколила и град Баб, још једно упориште ДАЕШ-а и пробила четворогодишњу блокаду градова Нубел и Захра.
Војне операције се одвијају на само неколико километара од границе са Турском, чији је циљ од почетка грађанског рата у Сирији рушење режима у Дамаску, због чега подржава радикалне исламисте.
Заслугу за напредовање сиријске војске Ердоган је приписао ваздушној подршци Русије, коју је назвао „освајачем“; Москва је у међувремену открила да се Турска спрема на копнену војну интервенцију у Сирији, на шта је турски председник лаконски одговорио да је његова земља „спремна да предузме све, уколико то буде било неопходно“.
Између Русије и Турске, која има другу по величини армију међу земљама-чланицама НАТО-а, тензије не престају од када је турска авијација срушила руски војни авион изнад границе са Сиријом.
Док год је Турска, уз заливске земље, главни савезник Запада, политичко решење се чини мало вероватним — све те државе одбијају да у преговорима учествује Сиријски демократски савет, у коме су Курди и секуларна опозиција.
Без сарадње Вашингтона с Москвом, која би отворила пут регионалном договору, грађанском рату у Сирији крај се не назире, а шансе да се земља распадне прогресивно расту.
Међутим, Сирија није „витални интерес“ САД, од којих је далеко и избегличка криза са којом се суочава Европа.
Уместо борбе против ДАЕШ-а, главна преокупација Вашингтона је — Москва.
