Не окрећу се (пре)често авиони изнад Атлантика. Управо то урадио је бивши руски премијер Јевгениј Примаков током лета из Москве за Вашингтон, марта 1999. године, као симболичан вид протеста због почетка НАТО агресије на Савезну републику Југославију. Вратио се у Русију. Писали смо већ да је агресија северноатлантске војне алијансе била директан повод за стварање новог поколења — како једном приликом рече покојни руски председник Борис Јељцин, и да је то бомбардовање пробудило руског човека и спасило Русију — како констатова нобеловац Александар Солжењицин. Примаковљев чин, а пре тога и прва бомба која је пала на Југославију, били су почетак краја једнополарног света, какав је постојао од краја Хладног рата.
Хенри у част Јевгенију
Исти тај Примаков и Хенри Кисинџер, један од најпознатијих геостратега, бивши саветник за националну безбедност и државни секретар у администрацијама америчких председника Никсона и Форда, председавали су од 2007. до 2009. године групом високих званичника и војних лидера Русије и САД. Циљ те групе био је, како рече господин Кисиџер, да се олакша превазилажење контрадикција у разним аспектима америчко–руских односа, као и да се размотре шансе за кооперативнији приступ.
У „Фондацији Горчаков“ у Москви, а у част покојног Јевгенија Примакова, Хенри Кисинџер је 3. фебруара ове године одржао говор у којем је подсетио на ту групу и констатовао да су односи Америке и Русије данас много лошији него што су били пре десет година. Ти односи су, додао је, вероватно на најнижој тачки од периода пред крај Хладног рата јер је, како рече, протраћено узајамно поверење, а конфронтација је заменила кооперацију.
„Како САД могу да сарађују са Русијом, земљом која не дели све њене вредности, али је неизоставни део међународног поретка? Како Русија може да оствари своје безбедносне интересе, а да при томе не алармира земље које је окружују, гомилајући на тај начин непријатеље? Да ли Русија може да изгради респектабилну позицију у међународној арени која не би била проблематична за САД? Могу ли САД наставити да следе своје вредности, а да при томе други не осећају да им се исте намећу силом?“, запитао је том приликом Кисинџер и подвукао да неће покушати да пружи одговоре на сва та питања, већ да му је циљ да подстакне друге да то учине.
Армирање улоге УН
Највећи део претходних 27 година, како сам признаје, господин Кисинџер је био умешан у развој америчко–руских односа. „Наше земље и човечанство требају дуготрајнију перспективу“, нагласио је поново у Москви и истакао да је ту како би промовисао могућност дијалога.
Тај врсни дипломата сматра да би тај дијалог требало да споји будућност две велике суперсиле, у којима је преовлађујући наратив да „сваљује пуну кривицу на другу страну и код обе стране постоји тенденција демонизације, ако не друге земље, онда бар њеног лидера“. Запад се доиста понаша баш онако како је приметио господин Кисинџер, док са друге стране — а и то је сигурно приметио, али не каже тако експлицитно — руски председник Путин и Барака Обаму и све западне лидере ословљава са „партнери“.
„Поштоване колеге! Морам да приметим да се у последње време наш поштен и директан приступ користи као повод да се Русија оптужи за растуће амбиције. Као да они који о томе говоре немају никакве амбиције. Међутим, није ствар у амбицијама Русије, поштоване колеге, већ у томе да се више не може трпети постојеће стање у свету“, рекао је Владимир Путин јесенас за говорницом Уједињених нација.
Уједињене нације су, посебно је истакао тада Путин, структура којој нема равне по легитимности, репрезентативности и универзалности. Суштина те организације, према Путиновом мишљењу, јесте у тражењу и постизању компромиса, а њена снага је узимање у обзир различитих мишљења и тачака гледишта.
„Русија је спремна за рад на даљем развоју УН са свим партнерима на основу широког консензуса, али покушаје да се уздрма ауторитет и легитимност УН сматрамо крајње опасним. То може да доведе до рушења читаве архитектуре међународних односа. Тада нам заиста неће преостати никаква правила, осим права јачег“, упозорио је Путин.
Уместо победе демократије и напретка, прецизирао је руски председник, добили су насиље, сиромаштво, социјалну катастрофу, а људска права, укључујући право на живот, нимало се не поштују.
„Ми, заправо, предлажемо да се не водимо амбицијама него заједничким вредностима и интересима на основу међународног права, да удружимо снаге ради решавања нових проблема који су пред нама и да створимо заиста широку међународну антитерористичку коалицију. Јасно је да се никаква помоћ не може и не сме наметати сувереним државама, та помоћ се мора нудити искључиво у складу са Повељом УН“, закључио је говор Путин.
Одговор и решење за којим вапи свет, а који тражи и господин Кисинџер, налази се управо у том говору и у Уједињеним нацијама. У армирању улоге те организације.
