Неславна пракса великих политичких догађаја у Србији бележи да је већина њих била неминовна, или је барем постојала велика потреба за њима, али да на концу из њих није произашло оно што је ту велику потребу изазвало и артикулисало. Револуција 5. октобра је „најсвежији“ такав догађај који — гледајући са озбиљне дистанце од 15 година — није појео своју децу, није појео ни оне због којих се десио, али је, нажалост, појео Србију, или барем тих 15 година у животу свих грађана Србије.
Догађање народа или народу
Слободан Милошевић, човек који је том револуцијом отишао са власти, дошао је на чело Србије неком другом врстом револуције, или како рече један озбиљан писац, тако што се Србији догодио народ. Можда — то је она лоша пракса узрока и последица догађаја коју поменусмо — народ пре 28 година стварно више није могао да трпи, али оно у шта се изродио тај мањак трпила је за последицу имао 5. октобар. Од „догађања народа“ дошли смо у доцнијим годинама до „догађања народу“, како примети један колега.
Важан део читавог процеса тог „догађања народа“ била је и такозвана „јогурт револуција“. Баш ових дана је политиколог Марко Грдешић из Загреба објавио оглас којим директне учеснике те „револуције“ позива да, за потребе његовог истраживања, сведоче о рушењу ондашњег покрајинског руководства. Наиме, Грдешић сматра да је „јогурт револуција“ феномен који заслужује додатно истраживање, јер је у политичкој историји Југославије — како је појаснио за Радио телевизију Војводине — тешко наћи један догађај где је тако много људи изашло на улицу за тако мало времена.
И стварно, од оних демонстрација 27. марта 1941. године у Србији није било већих уличних протеста све до Милошевићевих митинга. Ово је пристојан повод да се и ми подсетимо на догађаје од пре 28. година.
Све је почело чувеним: „Нико не сме да вас бије“, које је Милошевић изговорио 4. априла 1987. године у Косову Пољу. Исте године је 23. и 24. септембра у Београду одржана чувена 8. Седница ЦК СК Србије на којој је победила струја Слободана Милошевића, тадашњег председника ЦК СКС над струјом тадашњег председника СК Београда Драгише Павловића и Ивана Стамболића, председника председништва Србије. На Божић наредне године Председништво СР Србије је покренуло иницијативу за промену Устава Србије, а протест радника „Змаја“ — који је првобитно почео као социјални — пред зградом Скупштине СФРЈ 17. јуна те 1988. године — представљао је неку врсту увода у „догађање народа“ које поменусмо.
Добро замишљено…
Накарадним Уставом из 1974. године положај Србије у федералној Југославији постављен је тако да су покрајине Косово и Метохија и Војводина добиле толико јака овлашћења да су постале републике у републикама. Таквим стањем нису били задовољни ни поражени са 8. Седнице, а не само Милошевићева победничка група.
Митинг Срба и Црногораца са Косова у Новом Саду због незадовољства војвођанским руководством одржан је 9. јула, а већ 25. јула 1988. године Скупштина Србије усваја Нацрт амандмана на Устав СР Србије. Одмах потом ЦК СК Србије оштро осуђује „аутономашко понашање војвођанских комуниста“.
На митинг у Новом Саду на којем су захтевали оставке војвођанског руководства — 5. октобра, али 1988. године — стигао је никад већи број људи и недвосмислено ставио до знања да се не враћа док не буде испуњено оно што траже. Предводили су их Михаљ Кертес и Радован Панков. Тоне јогурта у тетрапаку просули су митингаши по згради Комитета, полицији која је све обезбеђивала и новинарима који су све то пратили. На ванредној седници следећег дана Председништво ПК СК Војводине поднело је колективну оставку.
Марта наредне 1989. године Скупштина Војводине усваја Амандмане на Устав СР Србије, који су четири дана касније свечано проглашени у Београду и којима је покрајинама одузета могућност вета на законодавне, извршне и судске функције Србије. Тада се чуло и оно: „Ој Србијо из три дела, поново ћеш бити цела“.
Од првог митинга јула 1988. године, па до чувене „јогурт револуције“ октобра исте године, на простору Војводине одржана су укупно 33 митинга солидарности са Србима и Црногорцима са Косова. Сценарији тих митинга били су прецизни и детаљни, а сумња се да је централним штабом руководио Зоран Тодоровић Кундак, касније функционер Југословенске левице, убијен деведесетих година под неразјашњеним околностима.
…траљаво опошљено
„Јогурт револуција“ била је део такозване „антибирократске револуције“ која се осим у Војводини, дешавала и на Космету и у Црној Гори. Као што рекосмо, била је потребна, али то што није спроведена до краја — према једнима, или што је отишла у другу крајност — према другима, чини да је као и остале битне догађаје не помињемо у добром сећању.
Постоје процене да је после „јогурт револуције“ у Војводини смењено око 40.000 политичких функционера, високих државних чиновника, судија, шефова полиције, директора и управника просветних установа и здравствених центара. Тако је осим укидања републике у републици, том револуцијом једна партијска номенклатура замењена другом, односно једни комунисти другим фотељашима. Прерогативи Војводине, дакле, јесу укинути, али тако што су обесмишљени. Ни данас, 27 година после, због те траљавости немамо чисту ситуацију на северу Србије. За просутим јогуртом не вреди жалити, али паметни људи могу извући добре поуке. Чак и из амбалаже, а камоли из историје.
