У дипломатском речнику договор о прекиду ватре у Сирији, који су постигле Русија и САД, у присуству представника УН, Стафана де Мистуре, зове се „деескалација“.
Након што је почетком месеца пропала прва рунда преговора о Сирији под окриљем Уједињених нација, тензије између главних актера сиријске кризе су достигле критичну тачку.
На терену су се водили жестоки окршаји око Алепа, другог по величини града у Сирији, чији исход би могао да буде прекретница у грађанском рату који траје од 2011. године. Алеп је важна стратешка позиција, трговачки центар недалеко од границе са Турском, упориште различитих сунитских група које се боре против власти у Дамаску. Ове групе, међу којима су и исламисти по иделогији и начину ратовања не много различити од ДАЕШ-а и Нусра фронта, добијале су помоћ из Турске. Овај кордон је прекинула офанзива сиријске војске, која је уз подршку руске авијације преузела значајне делове града.
Напредовање војске Башара ел Асада Анкара, Ријад и њихови западни савезници доживљавају као сопствени пораз. Зато су стреле упућене Москви биле нарочито отровне. Вашингтон је оптуживао Русију да бомбардује умерену опозицију и да је одговорна за нови талас избеглица, иако коалиција коју предводе САД не престаје да бомбардује у Сирији. Разлика је у томе што Запад подржава групе које се боре против војске Башара ел Асада, коме су наменили исту судбину као Садаму Хусеину и Муамеру Гадафију.
Савезнице Вашингтона, Турска и Саудијска Арабија, претиле су да ће да пошаљу копнене трупе у Сирију. Један турски парламентарац је говорио о „историјском дугу“ браћи из Алепа. За Анкару је неподношљиво и напредовање Курда, који освајају позиције џихадиста у Сирији. Турска је борбу против курдских оружаних снага у својој земљи пренела на сиријски терен, у страху од неког будућег Курдистана, који би ујединио Курде у региону у једну државу.
У таквим околностима су се у Минхену састали шефови дипломатија Русије и САД и постигли договор о прекиду ватре и дотурању хуманитарне помоћи разореним сиријским градовима.
Да ли ће договор да се поштује, тешко је предвидети. То је само једна етапа у дугом дипломатском и војном надмудривању светских и регионалних сила око Сирије.
„Све то подсећа на преговоре у Минску. Тада су такође били створени услови за прекид ватре, али политички део договора, који се тиче уставних промена и посебног статуса за Донбас не примењује се“, каже политолог Павел Свјатенков. Сукобљене стране у Сирији имају потпуно различите циљеве. Највећа непознаница је како ће Турска да реагује. „Понашање Турске се уопште не може предвидети“, опрезан је руски политички аналитичар Јевгениј Бењ.
Западни коментатори се вајкају да, уколико сиријска војска оствари коначну победу, неће више бити о чему да се преговара у Женеви, где крајем месеца треба да се наставе преговори између сиријске владе и представника опозиције. Резолуција УН која је једногласно усвојена крајем прошле године предвиђа политичку транзицију у Сирији. Али уколико Асад оствари војну победу до промене власти коју прижељкује Запад ће тешко да дође.
„Да, слажем се да је бомбардовање протеклих недеља изменило Асадову позицију“, рекао је Кери у Минхену.
Француски шеф дипломатије, Лоран Фабијус, иде дотле да неуспех западне стратегије у Сирији приписује губитку интересовања америчке дипломатије за овај део света. Вашингтон, сматрају најратоборнији међу француским дипломатама, не чини ништа да заустави руске амбиције. Свеједно му је да ли ће у Сирији да победи режим или опозиција, да ли ће Иран да преузме водећу улогу у региону уместо Саудијске Арабије, резигнирано слежу раменима. Париз је у међувремену постао главни пријатељ по оружју Ријада, искористивши захладњење односа заливске монархије и Вашингтона након споразума о иранском нуклеарном програму да потпише војне уговоре са Саудијцима.
Сирија и Блиски исток нису „витални“ интерес САД, као што су за Русију и Европу, које ширење сукоба у овом делу света директно угрожава.
