У време када је постао рекордер популарног југословенског квиза „Квискотека“, Предраг Ј. Марковић, тада 25-годишњак, већ је био на магистарским студијама историје. Факултет је уписао после првог разреда средње школе, а основне студије је завршио с непуних 20 година.
Данас је запослен на Институту за савремену историју у Београду, своје знање преноси студентима неколико факултета, а развој друштва кроз историју је у средишту његовог научног рада.
Прошле јесени пажњу јавности је привукао одлуком да уђе у редове Социјалистичке партије Србије, објаснивши, најједноставније препричано, да као интелектуалац има потребу да учини нешто за своју земљу и народ.
Предраг Ј. Марковић је човек с којим можете да разговарате готово о било чему: о историји, политици, књижевности, медијима… Интернет је препун његових изјава, текстова, чланака, интервјуа – на разне теме. И све што каже човека наводи на размишљање или му макар измамљује осмех.
Посебно је интересантна серија текстова коју је с колегом Чедомиром Антићем објављивао у „Недељнику“, у фељтону „Алтернативна историја“. У њима можемо открити како би данас изгледала Србија да није било велике сеобе народа, демонстрација 27. марта 1941. и других драматичних историјских догађаја.
Београдска редакција Спутњика је ових дана прославила свој први рођендан. У духу алтернативне историје, прво питање гласи: како би изгледала светска медијска сцена да се Спутњик појавио пре, рецимо, 20 година?
— То је, заправо, део ширег пакета. Шта би било да деведесетих година прошлог века Америка није постала једина светска сила? Она је била једина сила и у медијској сфери. Тада се чинило да ће Си-Ен-Ен и друге америчке телевизије потпуно завладати светском медијском сценом. На срећу, то се није десило и, богу хвала, Русија је продрла у свет преко својих информативних канала за иностранство. Добро је што се појавила алтернатива хегемонији америчких медија, а да се притом не ради само о Арапима… или о „Дојче веле“…
Да останемо у домену историје, али Ваше, личне. Колико је на Вас утицала породица која је изнедрила многа значајна имена српске културе? Ваш „чича” Добрица Ћосић и Ваша рођена сестра, драмска списатељица и песникиња Милена Марковић, само су нека од њих.
— Ја се правим важан да сам утицао на Милену, која је већа појава у култури од мене, али мора да призна да сам јој ја читао бајке када је била мала, а после јој давао књиге. Сада је, наравно, превазишла брата…
Није, међутим, само породица утицала на мене. Имао сам срећу што сам растао у време пре кабловске телевизије, када су сви више читали. Свако је тада читао, рецимо, Јесењина, „народског“ песника. Читали су се и озбиљни класици, посебно руски. Мој деда, радник у пилани, читао је књиге. Неке моје старе рођаке, жене-вуци, које су живеле у шуми и носиле пушку о рамену, такође су читале књиге. У новинама које тада још нису биле таблоиди постојало је питање: „Шта читате овог лета?“ Сви смо се смејали тада оним сиротим женама које су куповале „књиге на метар“. Те „књиге на метар” су биле добре у поређењу с оним што се данас продаје као књига.
Многи Вас памте као генијалног младог рекордера „Квискотеке“. Прошле јесени, када сте обнародовали своје чланство у Социјалистичкој партији Србије, у шали су Вас питали да ли сте Ви Квиско Ивице Дачића. Прошло је пола године, да ли је прерано да Вас питамо да ли сте задовољни својом одлуком?
— Ако буде било неког резултата од оних ствари које сам навео као жеље у вези са стварањем неке визије, нових идеја, онда неће бити лоше. Лако је, међутим, изрећи визију. Тешко је представити је људима тако да је прихвате.
Покушавам прво да схватим шта је потенцијалним гласачима и симпатизерима СПС-а потребно. По Србији организујем трибине, питам људе шта очекују од државе, од СПС-а, од локалних власти. Пишу разне одговоре… Партије су, заправо, сервис народа. Због тога треба да питамо кориснике шта им је потребно и да на основу тога делујемо.
Да ли ће на основу тих сазнања бити писан неки нови програм странке?
— Програм је добар. Програми свих партија су мање-више добри. Проблем је у њиховој имплементацији, јер ти општи циљеви су, заправо, као мисице: „Мир у свету и љубав међу људима“. Нико није против тих позитивних вредности, али то није довољно, мора да буде конкретних акција: како остварити идеје, шта су приоритети, шта је од свега тога могуће.
У једном интервјуу сте изјавили: „Наше обожавање Владимира Владимировича личи на то како косовски Албанци обожавају Била Клинтона. Ми смо, изгледа, једина земља у којој постоји не русофилија него путиноманија“. Зашто Срби воле Владимира Путина?
То је жеља за заштитником, јер је Путин у перцепцији нашег народа као витез из бајке који долази и спасава земљу — Русију на коленима и осталу словенску и православну браћу. Препород Русије се преклопио с Путиновим успоном, а Русија је остала једини савезник Србије међу великим силама.
Један од најинтересантнијих чланака о Владимиру Путину је написао Станко Церовић у Времену („Владимир Путин и завера медиокритета“). У њему је навео да после Де Гола није било у Европи државника као што је Путин. Свако кога занима анализа Путина треба да прочита овај чланак.
Бавили сте се и једним другим великим лидером — с ових простора – Јосипом Брозом Титом. Покушали сте да развејете неке заблуде о њему. Која је највећа?
— Једна је да је Тито био велики Хрват. Он је био сувише велики човек да би се интимно везао за један мали народ. Био је мегаломан и суштински космополита. Људи тог формата ретко доносе велике одлуке из сентименталности.
Друга велика заблуда је везана за његов живот у Коминтерни и његов успон због писања негативних карактеристика о својим друговима. То су сви радили. Код комуниста и бољшевика то је био показатељ самокритике и бекомпромисног морала. Писање карактеристика није било довољно да за опстајање и успон у систему који је на крају уништио и саме творце тих чистки.
Поред среће, Тито је имао и несхватљив инстинкт за дисање света. Он је унапред доносио одлуке. Формирао је владу два дана пре савезничке конференције у Техерану. Темпирао је заседање у Јајцу тако да је Савет у Техерану морао да усвоји одлуке АВНОЈ-а. Имао је изванредну, беспрекорну спољну политику. Унутрашња је била мање славна.
Како оцењујете актуелну спољну политику Србије?
— У том смислу је претходна година била година спољнополитичког тријумфа. Од Титовог времена нисмо имали толико дипломатских победа. У некима од њих су нам помогли Руси, око резолуције у Сребреници, Унеска… То су све много важни догађаји. За то су заслужни ова влада и премијер, али и министар спољних послова Ивица Дачић.
Иначе, дилема ЕУ или Русија је вештачка, наметнута. Европа је полуострво Русије када се посматра на мапи. То су два дела једне природне целине и нисам сигуран да овај сукоб није наметнут, пре свега, од стране Америке. ЕУ и Русија би биле стабилније да уско сарађују.
Једном приликом сте изјавили да чланство земаља Западног Балкана у ЕУ „неће у 21. веку имати такав значај какав би имало у другој половини 20. века“. Када би, према Вашем мишљењу, Србија могла да постане чланица ЕУ и како би та унија тада могла да изгледа?
— Европска унија је толико велики пројекат да не може тако лако да пропадне. Што се динамике тиче, неке земље су то успеле за три-четири године, већини је било потребно седам, осам до десет година. Најдуже је потребно Турској која никада неће ни ући у ЕУ, то је сасвим сигурно.
Може ли се на основу познавања историје и њених законитости наслутити како ће изгледати свет за десет или двадесет година? Хоће ли однос снага бити промењен, ко ће бити кључни играчи на светској позорници?
— Свет ће бити мање европоцентричан. И демографски и и економски светски центри моћи се удаљавају од Европе. Она неће пропасти, увек ће бити један богатији и сређенији део света, али ће се главни нови догађаји одвијати негде око Пацифика.
