С некадашњом министарком културе Србије, коју многи памте по кампањи „Лепше је с културом“, и бившом амбасадорком Србије при Унеску у Паризу, разговарали смо о глобалној слици света у светлу информационог рата, о судару европских вредности с изазовима које су донеле економска, избегличка и морална криза и улози медија у креирању савременог света.
Живимо у доба ратова — политичких, економских, информационих… Савремени човек у мору информација веома тешко може да схвати суштину онога што се око њега дешава, посебно ако се узме у обзир да у медијима доминирају мишљења људи из света политике, економије, разних ускостручних сфера знања, а да се реч интелектуалаца све ређе чује. Како Ви видите глобалну слику света данас?
— У глобалном свету, који представља неку врсту колонијализације, сусрет великог броја информација никада није без идеолошке основе. Да би нас уверили да су поруке које добијамо лишене идеолошких основа, најчешће нам подмећу аналитичаре или стручњаке за јавно мњење. Јасно је, међутим, да у њиховим тумачењима увек постоји одређена идеологија.
Каква је Ваша идеологија?
— Ја сам левичар и увек ћу наводити аргументе који су против оваквог капитализма, односно на страни неког друштва социјалне правде. То што је комунизам пропао као експеримент не значи да његова идеја треба да се доведе у питање. Она би могла под неким другим условима, на неки други начин, да се реализује.
Како видите улогу Русије у савременом свету, да ли је добро што се појавила тежња за стварањем многополарног света?
— Ја мислим да је то добро. Сведоци смо чињенице да је монополарни свет довео до разних деформација и мислим да је успостављање једне нове врсте равнотеже веома важно. Мислим да је позиција Русије довољно промишљена да не доведе до сукоба и да ће направити неку врсту неопходне равнотеже.
Један од битних глобалних играча је и Европска унија, која сада проживљава велику кризу — економску, избегличку, идеолошку… Да ли мислите да традиционалне европске вредности, оне исконске, суштинске, могу да допринесу победи те комплексне кризе?
— Хуманистичке идеје света на којима Европа почива озбиљно су доведене у питање. Тренутно то најбоље видимо на примеру избеглица. Да ли ће Европа моћи да издржи тај притисак, велико је питање. Док су раније темељне европске вредности везивале чланице Европске уније и стварале неку слику о кохеренцији, оне се у овом тренутку распадају, јер се земље различито односе према проблему који је горући, екстреман. Најмање два модела се тренутно сукобљавају: с једне стране, идеја о хуманизму, о једнаким правима за све, а с друге стране економија која, наравно, има своје законе. Капитализам препознаје само успех, пре свега економски и новчани. Док год свет не одустане од тога да су благостање и економски успех морално прихватљиви, пожељни, дотле неће бити могуће стварање нове верзије међуљудских, друштвених односа.
Видимо да у пракси сусрет различитих култура не функционише баш као у теорији. Имамо европску, условно хришћанску културу и исламски свет који долази са својим вредностима. Колико је то заиста помирљиво у пракси?
— Једна од темељних идеја на којима почива Европа јесте поштовање другог. Живимо у свету у којем је реч „разлика“ била толико цењена и истицана, а сада, одједном, када разлику имамо уживо, не знамо како да се с њом суочимо. Самим тим појачавају се и културолошке, и религијске, и све друге разлике.
А колико и ти сами „други“ доприносе својој интеграцији, да ли је можда и они сами одбијају?
— Ја сам једно време предавала у Француској… Радила сам с нашом децом, видела сам шта је проблем интеграције. Ако се зовете, рецимо, Жаклина Поповић, од почетка сте у проблему с идентитетом јер је то неспојиво. Дијаспора покушава да се интегрише тако што својој деци даје имена културе у којој треба да опстану и ствара проблем у идентитету. Како год изгледала демократска Француска (ја је волим због свих њених вредности), веома тешко та деца прелазе праг школовања који ће им обезбедити бољу интеграцију у друштву. Сви имамо идеју о европском и западњачком. Не би мигранти долазили у Европу да немају жељу да учествују у ономе што је њихова слика о Европи. Међутим, када наиђете на немогућност да то остварите, рађа се бес, настају отпор и побуна.
Да се вратимо на информације, односно на медије и на то како извештавају о свему што се око нас догађа. Колико медији уопште имају свест о својој улози у глобалним догађајима, да ли извештавају објективно, да ли доприносе ширењу панике међу људима?
— Медији данас продају вест. Не коментар, не озбиљан текст, него вест. Што је вест необичнија, што је више везана за страх и панику, новине се више продају. Иде се за ексклузивним вестима, оне се често и измишљају, нису тачне, проверене. Али да будем коректна према медијима — постоје велике разлике међу њима. Ја сам се обрела у Француској када су се догодили напади и целе сам ноћи гледала француску телевизију. Председник Републике се појавио на месту трагедије и изговорио неколико реченица које су биле сасвим људске, реакција на оно што се догодило — видео је мртве људе, панику… Одмах после његовог говора појавила су се три коментатора који су анализирали његово обраћање. Озбиљно, уз анализу да ли то одговара председнику државе. Због тога је већ у шест сати одржана седница владе и у девет је председник већ дао ново саопштење. Жао ми је што је код нас изгубљена та категорија коментатора. Новинари доносе вести, али нема озбиљних анализа разних феномена.
Да ли је публика та која диктира медијима садржаје које пласирају или, заправо, медији диктирају укус публици?
— Неговање укуса је озбиљан задатак! И то је задатак медија. Ако је у новинама ријалити страница пре странице посвећене култури, чак и да не читате ништа, јасно вам је на којем је месту култура. На свим телевизијским станицама, изузимам Јавни сервис, имате ријалити програме с такмичењем, а онда нас штампани медији обавештавају, ако случајно нисмо то гледали, шта се дешавало, шта је ко коме рекао… На највулгарнији могући начин. Ја припадам онима који сматрају, и својевремено сам се за то залагала, да за такве ствари мора да се плати порез.
А шта се дешава када са знањем стеченим на факултету студенти дођу у медије у Србији?
— Оно што видим код ових нових генерација јесте да су веома неборбене. Желе што пре да заузму позиције. То је капитализам — успех по сваку цену, пре свега економски. И нећете лако то све постићи ако одмах почнете да се буните и да будете у отпору. Општи закључак, када говоримо о савременом свету информација, могао би да буде да савремени човек недовољно размишља, недовољно анализира информације, поруке, речи и њихово значење. И да је недовољно опремљен за идеју о критичком мишљењу, да се изузме из онога чиме га са свих страна бомбардују и да покуша да нађе своју властиту позицију. Један од разлога за то јесте то што се веома мало чита. Ми смо заборавили због чега је важно читати.
