Од почетка Првог српског устанка прошло је више од два века; од усвајања Сретењског устава прошло је више од века и по. На данашњи дан Србија слави та два догађаја. Као и увек, годишњице значајних историјских датума прилика су да се запитамо где се налазимо и докле смо стигли у односу на одређене историјске прекретнице.
Први српски устанак и доношење Сретењског устава изрази су тежње српског народа, не само за националним ослобођењем и самоодређењем, већ и тежње да се уђе у породицу модерних нација. Докле смо стигли у модернизацији нашег друштва и како данас изгледа Србија у односу на ону из 1835. године када је Сретењски устав усвојен?
Историчар Бојан Димитријевић каже да су многе дилеме које су заокупљале и устанике из 1804, и уставотворце из 1835. године исте дилеме које заокупљају српско друштво данас. Иако модерна Србија постоји више од два века, дилеме о положају Србије и њеном односу према великим силама чини се као да стоје.
„Проток два века показао је да се српска територија и ширила и сужавала и да данас умногоме подсећа, макар у територијалном опсегу и са политичким дилемама, на Србију са краја XIX века“, каже Димитријевић.
За такво стање, према Димитријевићевим речима, највише су одговорни политичари, који никада нису разумевали светске и европске токове, а политику су схватали увек у контексту борбе против унутрашњег противника.
„Мањкају нам људи који разумеју језик европске и светске политике. То време и искушења ХХ века драстично су показали да је тек неколико људи који су били у политичком врху који су то разумевали и савезнике на светској политичкој сцени користили за добробит српске државе“, закључује Димитријевић.
Његов колега, историчар Чедомир Антић иде још више у дубину проблема. Једно од најважнијих питања српске модернизације, према његовим речима, јесте у томе што су западни модели развијани током стотина година и тешко их је применити у Србији, колико год српска елита то желела.
„Данас живимо у Србији која већ шеснаесту годину чини све да буде у најбољим односима са ЕУ, међутим, непрекидно доживљавамо да једна група људи, који нису демократски представници европских народа, већ бирократе које већ дуже времена воде ЕУ, постављају одређене захтеве који нису толико везани за уставност, већ за неке њихове интересе“, каже Антић.
Србија и даље лута између онога што би њени грађани желели и захтева великих сила, којима Балкан више није приоритет већ је постао друга или трећа сцена великог глобалног конфликта који непрекидно траје још од осамдесетих година, само је променио облик, тврди Антић.
Према речима наших саговорника, материјални напредак не мора да значи и напредак у политичком и идејном смислу. Србија се и данас налази пред дилемама пред којима је била и пре два века. Колико ће јој времена бити потребно да изађе из тих вековних недоумица показаће време.
