То што је оптужен да је илегално финансирао председничку кампању 2012. године не ремети Саркозијеве политичке амбиције.
Након двадесет месеци истраге, чији је резултат подизање оптужнице против чланова његове изборне кампање, бивши председник се и сам нашао пред судијама.
Француски закон забрањује да средства уложена у председничку кампању пређу 22,5 милиона евра за кандидата у другом изборном кругу. Део средстава уложених у кампању се враћа партијама из државне касе (47 одсто за кандидате у другом кругу). Приватне донације су ограничене на 4.600 евра (све што прелази 150 евра не сме да буде уручено у готовини). Донације приватних предузећа или бесплатне услуге које би могле да понуде кандидатима забрањене су од 1995. године.
Овакав систем је потпуно другачији од оног који постоји у САД, где је често важније ко има више новца од тога ко има какве идеје. Тамо је свака наредна кампања скупља од претходне — Обамина је коштала више од милијарду долара, баш као и кампања његовог противника Мита Ромнија. У трци за избор кандидата на председничким изборима ове године републиканци су из неограничених приватних донација већ скупили 267 милиона долара (најмање 23 предузећа је дало више од 100.000 долара, углавном Џебу Бушу, сину и брату бивших председника), далеко испред демократа који су добили 17 милиона.
У Француској је, међутим, једнакост међу кандидатима један од принципа њихове демократије, како новац не би одређивао ко ће бити будући председник.
Саркози није ни први ни последњи који се о њега оглушио — Ширака су годинама пратили судски процеси због проневера везаних за финансирање кампања.
Суме које су потрошене у Саркозијевој кампањи биле су сувише значајне да би се афера тек тако заташкала. Истрага је утврдила да је превара организована преко маркетиншке агенције „Бигмалион“, коју су водили пријатељи једног од водећих људи Саркозијеве десничарске партије, Уније за народни покрет. Они су у договору са његовим изборним тимом правили лажне фактуре на којима су трошкови за предизборне скупове смањивани и приказивани као издаци странке.
Бивши француски председник је тако уместо предвиђених 12 одржао 44 митинга од јануара до маја 2012. године, више од осам месечно, у огромним салама, са екранима, осветљењем и озвучењем као на рок концертима, уносећи нешто од америчке предизборне мегаломаније у француски политички живот. Његов противник Франсоа Оланд одржао је у истом периоду десет скупова. Само један скуп у организацији Саркозијеве изборне екипе, у Вилпенту близу Париза, коштао је 1,8 милиона евра. Трошкови читаве кампање премашили су дозвољене границе за 18,5 милиона евра.
Саркози тврди да није знао, као и његов партијски друг и ривал Жан-Франсоа Копе, чији су пријатељи, власници „Бигмалиона“, сада пред судом.
Упркос огромним средствима уложеним у кампању, Саркози је изгубио и одлучио да се потпуно повуче из политичког живота.
„Да поново постанем шеф партије? Пре бих се замонашио“, рекао је тада новинарима. Пажњу на њега су обраћали још само туристи и папараци на југу Француске, када би им се указао у латекс шортсу, са „реј бан“ наочарима, обливен знојем од маратонског џогинга који је спадао у његове дневне активности.
Миран живот уз Карлу Бруни завршио се када је избила афера Бигмалион. Негде у то време одлучио је да се ипак врати у политичку арену. Његови противници сматрају да је поново постао шеф партије да би се лакше одбранио од оптужби — не као „бивши председник“, који је за време мандата стекао много непријатеља међу судијама, већ као шеф опозиције. Вратио се са причом да жели да спасе разбијену породицу (УМП), променио име странке у Републиканци, али то није било довољно да избрише трагове скандала о изборној проневери.
Главна опозициона странка у Француској се тако нашла у ситуацији да јој је на челу један од осумњичених за аферу. Бивши премијер Франсоа Фијон, један од његових партијских ривала, изнео је мишљење које не би оспорио велики број страначких симпатизера: „Милиони евра проневерени… Да ли је то политика? Да ли циљ оправдава средства? Смемо ли да лажемо, варамо, проневеримо новац чланова партије и симпатизера и да тврдимо да представљамо Француску и Французе? Не!“.
Подизање оптужнице ипак неће много променити ствари — они који га воле видеће у томе политички линч, они који га не воле имаће још један разлог за то. Његове шансе да се кандидује на наредним председничким изборима 2017. године се, међутим, смањују. Велики број Француза сматра да је његово време прошло.
