Према овим документима, резерве су биле толико велике да су могле да постану основа за стварање панафричке валуте која би могла да конкурише долару у том региону.
Као разлози за интервенцију наведене су и велике нафтне резерве Либије и јачање француског утицаја у Северној Африци.
Ипак, 2011. године лидери западних земаља поздравили су свргавање режима Гадафија као демократски корак.
„Живео Бенгази, живела Либија, живело пријатељство Француске и Либије!“, говорио је председник Француске Никола Саркози.
„Показали сте свету да можете да свргнете диктатора и да изаберете слободу!“, говорио је премијер Велике Британије Дејвид Камерон, обраћајући се либијском народу.
„Народ Либије спасао се од диктатора. Сада он има шансе“, тврдио је амерички потпредседник Џозеф Бајден.
Последњих година у Либији не престају хаос и насиље. Услед тога, у земљи јача ДАЕШ (такозвана Исламска држава), који осваја све више нових територија. У јануару 2016. године у нападима терориста погинуло је на десетине људи.
Према мишљењу дописника листа „Јерусалим пост“ Аријела Бена Соломона, од самог почетка је очигледно да ће интервенција у Либији довести до негативних последица за ту земљу.
„Писма Клинтонове потврђују резултате истраге који су почели да се појављују после интервенције у Либији, коју је организовала Француска уз подршку САД. Велике нафтне резерве ове земље биле су основни узрок интервенције. Диктатори предводе многе афричке земље, али Запад не жури да се меша у послове сваке од њих. Администрација (америчког председника Барака) Обаме од самог почетка се водила приличном наивним или погрешним представама о томе шта треба предузети да би се решила ситуација у Либији после рата“, објашњава политички аналитичар Аријел Бен Соломон.
