Игра доброг и лошег полицајца, коју тренутно играју косовски Албанци, где је опозиција на себе преузела улогу лошег, могла би да им уроди плодом. Јер ни од чега се европским званичницима не диже толико коса на глави колико од речи — „тензија, сукоб, Балкан“.
Запаљива реторика, тешке речи и оптужбе и са једне и са друге стране политичког естаблишмента у Приштини, које су се чуле са протеста опозиције у дану када је Косово славило осму годину „независности“, свакако одају утисак да су се „браћа посвађала“. Али ако је епилог те дневне напад на кућу Србина-повратника у Клини, питање је да ли је та свађа права или лажна.
Судећи по неким анализама, и то западних медија али и западних политичара, биће да је посреди ово друго. Одговор на питање зашто можда треба тражити у чињеница да Косово одавно није више „Њу борн“ (споменик у Приштини подигнут у част самопроглашене независности 2008) и да је, што због глобалних дешавања, што због „замора материјала“ о питању Косова, склизнуло са топ места на листи приоритета међународне заједнице. Албанска стратегија како се вратити на прву позицију могла би да буде управо ова „фингирана свађа вештачки створене опозиције“ која, како неко рече, спутава Владу Косова да ради свој посао.
Овакав сценарио родио се из чисте нужде, јер им је Србија пред међународном заједницом деценију и дуже била дежурни кривац за све муке и недаће, због које су добијали шта пожеле од Запада. Дакле, ваља створити други изговор да би се у западним политичким сферама тензија — страх од сукоба — подигла готово до стања „борбене готовости“, јер једино термин „могућност сукоба“ може да натера Запад да опет скрене поглед ка Приштини.
У праву су они који кажу да је Косово данас мање независно него што је то било 2008. године, када је уз благослов Америке то кобајаги и постало. Албанци на Косову су тога свесни. Приче да ће се одмах после укидања надгледане независности 2012. године (одредба из плана Мартија Ахтисарија) Косово наћи у фотељи Уједињених нација, да ће мисије Унмика а касније и Еулекса бити давна прошлост, а да ће Косово заокружити три, у бити, основна елемента државе — територију, војску и самосталну унутрашњу и спољну политику — далеко су од оствареног.
А уколико ускоро не успеју да се помере са „мртве тачке“, постоји могућност да никада ни не постану држава призната по нормама међународног права. Свесни тога, решени су да примене више пута добро опробани успешни рецепт из деведесетих — горепоменуто насиље.
Али, неколико епизода са сузавцем и покојим запаљивим коктелом ручне израде баченим у празно, и полупана стакла на згради приштинске Владе, немају баш неку тежину. Дакле, ако је ово радни сценарио, питање је какву представу можемо да очекујемо? Опција има неколико.
План А: Опозиција најављује свакодневне протесте, чак и камповање пред Владом (преписано од Македонаца) док не падне Влада Косова, дакле следе ванредни избори, одлагање преговора са Београдом итд.
План Б: Протести са инцидентима ниског интензитета. Епилог исти: ванредни избори, одлагање преговора са Београдом итд. Ниједан од ова два плана није довољно „наелектрисан“ да би натерао међународну заједницу да почне да осамостаљује Приштину.
Дакле, остаје План Ц — уједно и најопаснији — општа мобилизација Албанаца на Балкану. То значи, Македонија, део Грчке, југ Србије, Црна Гора, на челу са Косовом. Резултат: потпуно дестабилизован Балкан и велика главобоља за ЕУ, већ затрпану проблемима.
Овде на сцену ступа подела на доброг и лошег полицајца.
Дакле, ако се реализује План А: Добри ће отићи у Брисел и рећи: „Дајте визну либерализацију да се народ умири“. И добиће је.
Ако се реализује План Б: Да ситуација не би ескалирала, притисните Београд да ЗСО буде мало коригована, а не би шкодило ни чланство у Савету Европе. Могуће да добију.
Ако се реализује План Ц: Не можете од нас тражити да судимо „херојима нације“ (ОВК), нека остане назив Суд за ратне злочине без ОВК. А сопствена војска, али и столица, па макар као посматрача у УН, много би значила да се спусте тензије у региону. Није искључено да добију и то.
Наравоученије: ако немаш дежурног кривца, а ти га направи. За Албанце на Косову, удружене ка истом циљу, потекле са истог ОВК огњишта, изрека „ударио брат на брата“, чак и у виду глумљеног „демократског процеса“, нити је икад важила, нити ће да важи.
