Избегличка криза потреса Европу већ дуже време, а европски лидери нису ни до данас успели да се договоре како ће на њу одговорити. Испрва су европски званичници мирно гледали како реке људи из Сирије, Ирака, Авганистана, са рубова Африке и из Нигерије клизе ка европском континенту, сматрајући да ће најизложеније чланице ЕУ, Грчка, Италија и Шпанија успети да се са њима саме изборе уз финансијску подршку.
Потом су поједини европски званичници почели да спроводе политику „отворених врата“, којој су се успротивили лидери источноевропских чланица. Када је мађарски премијер Виктор Орбан најавио подизање жичане ограде на граници са Србијом, не би ли на тај начин успорио доток избеглица у своју земљу, из бриселске централе је прозиван као човек који не поштује одлуке централних органа Уније.
Међутим, због сталног доласка великог броја избеглица, жичане ограде су почеле да ничу и на границама других земаља; многе чланице Уније суспендовале су примену Шенгенског споразума; систем квота, који је предложио председник Европске комисије Жан Клод Јункер није донео резултате, а резултате не доноси ни дијалог са Турском, земљом која избеглицама служи као сабирни центар пред одлазак у европске земље. Ердоганов режим је у дијалогу са ЕУ до сада видео прилику да ушићари тако што би Унија убрзала преговарачки процес о приступању Турске и да евентуално заради нешто новца намењеног за задржавање избеглица у Турској.
Као „дан Д“ за решавање избегличког проблема, ЕУ је одредила 7. март, дан одржавања самита ЕУ — Турска. Према европским званичницима, то је дан када би све требало да буде решено, или ће Европа пропасти.
„Уколико не буде слагања и договора 7. марта, то ће нас водити у пропаст“, апокалиптично је најавио европски комесар за миграције Димитрис Аврамопулос.
За решењем проблема избеглица ЕУ убрзано трага, сматра Александра Јоксимовић, председница београдског Центра за спољну политику.
„Тешко је очекивати неко решење које ће у кратком року довести до адекватног резултата, али чини се да је ЕУ први пут на свим нивоима и у потпуности суочена са чињеницом да се криза може сваког тренутка поново разбуктати, да је неопходно на свакодневном нивоу трагати за адекватним решењем“, каже Јоксимовићева.
Према речима политичког аналитичара Андреја Манојла, члана научног савета при Савету безбедности Русије, Европа нема конкретан план шта урадити са избеглицама, а знак за то је да су се у Бечу 23. фебруара окупили министри унутрашњих послова, а не шефови држава и влада.
„Да је ЕУ имала план, не би дошло до потеза попут оног који је направио званични Беч. Тиме што није позвала Грчку да учествује на овом састанку, Аустрија је практично у име ЕУ поручила Атини да неће решавати грчке проблеме, иако је од почетка године у ову земљу стигло око 100 хиљада нових избеглица“, каже Манојло.
Европски лидери су збуњени, немају конкретан план и највероватније ће стварати систем заштите од неконтролисаног уласка миграната унутар шенгенске зоне, а не на спољним границама Уније, сматра он.
Укидање безвизног режима и слободног кретања унутар држава-чланица Шенгенског споразума подрило би идеолошке основе ЕУ, сматра политиколог Игор Шатров, јер слободно кретање људи, поред слободног кретања роба и капитала једино је видљиво обележје европског савеза.
„Ако постоји начин да се проблем са мигрантима реши на неки други начин, онда неће бити нарушена могућност слободног кретања грађана“, каже Шатров.
За Шатрова, Велика Британија представља пример на шта су све спремни европски лидери.
„Политичари су спремни на уступке одређеним државама, у првом реду водећим државама. Да ли разумете шта се заправо ту дешава? У том случају ће сав терет опет лећи на рамена оних држава такозване нове Европе, односно источне Европе“, закључује он.
Према мишљењу Андреја Манојла, основни удар после самита 7. марта пашће на Балканске земље, које, како каже, нису у стању да се супротставе притиску из ЕУ. У недостатку плана за избеглице, за Стару Европу много је згодније да Балкан постане камп за прихват избеглица како би оне што дуже остале ван европских граница.
