Чувени руски редитељ, аутор филмова „Такси блуз“, „Острво“, „Цар“, који су освојили срца поклоника седме уметности у Србији, у Београду борави као гост 44. Међународног београдског филмског фестивала Фест. Лунгин председава жиријем главног такмичарског програма фестивала, а одлуку о најбољем остварењу у међународној конкуренцији саопштиће на затварању фестивала 6. марта.
С Павелом Лунгином смо разговарали о филмовима с овогодишњег Феста, о филмској уметности и њеној улози у креирању свести савременог човека, као и о великим дилемама с којима се у овом тренутку суочава човечанство. Понајвише нас је занимало има ли данашњи свет неку наду и утеху, попут оних које проналазе јунаци у филмовима нашег саговорника.
Како оцењујете филмове у овогодишњем главном програму Феста?
— Филмови су прилично разноврсни, то је интернационални избор. Чини ми се да сви, на овај или онај начин, говоре о младој генерацији, о проблемима живота младих, о тешкоћама с којима се суочавају на животном путу, при чему није реч о материјалним тешкоћама, него о тешкоћама духовним. Због тога сматрам да је програм веома интересантан.
Ви често говорите о томе да су савремени филмови превише детињасти, да је проблем савремене филмске индустрије то што производи остварења која су превасходно намењена забави, да нема добрих сценарија, да су филмске приче превише упрошћене. Филмови који се приказују на Фесту, међутим, нису у складу с тим утиском.
— На Фесту су филмови који не траже велики комерцијални успех, због тога они говоре о тешким стварима, о тешким проблемима.
Када говорите о комерцијалним филмовима, односно о оним остварењима чији је циљ, како кажете, превасходно да забаве гледаоце, критикујете и руску кинематографију. С обзиром на то да до нас у Србији руски филмови долазе махом захваљујући фестивалима, попут Феста, Палића, Фестивала ауторског филма, ми смо у прилици да гледамо уметничка остварења која су итекако озбиљна. Хоћу да кажем да је за просечног љубитеља руске кинематографије из Србије прилично изненађујуће када чује да су руски филмови неозбиљни, детињасти.
— Већина наших филмова су дечји, то су све блокбастери, историјски или некакве комедије, то су све филмови који су у суштини једноставни. Исто као и у америчкој кинематографији. Иначе, широм света се ради по узору на америчку кинематографију. Америчка кинематографија је једна велика индустрија и они праве како блокбастере тако и интересантне уметничке филмове. За сада код нас нема такве индустрије, као што нема ни код вас, а ми се трудимо да имитирамо ту индустрију. Покушавамо да зарадимо новац правећи филмове који личе на те америчке који добро зарађују. Ипак, добри филмови постоје, они се снимају и приказују. Индустрија функционише отприлике по принципу — од 100 снимљених филмова, пет је добрих. Потребно је снимити 100 филмова како би се добило пет одличних. Али код нас сада постоји огроман број комедија, снима се велики број јефтиних комедија за омладину и патриотских филмова, по правилу везани за прошлост, за историју, по правилу повезани с ратом, Првим, Другим светским ратом, с великим царевима, с великим императорима…
А у чему је ствар? Ако пођемо од тога да је кинематографија својеврсно огледало друштва, волела бих да ми кажете какав бисте закључак о ономе што се у овом тренутку дешава у свету донели када бисте информације о догађајима црпли искључиво из најновијих филмова, када уопште не бисте пратили вести?
— То је веома велико, сложено питање. Разне кинематографије говоре о разним стварима.
Добро, онда, рецимо, ако говоримо о Русији, какав би био закључак?
— У Русији филмска уметност говори о снази националног поноса Руса јер није баш све у реду. Постоји блок филмова који покушавају да говоре о социјалним питањима, о проблемима свакодневног живота, али морам да кажем да наш гледалац не воли да гледа такве филмове.
Због чега?
— Ко воли да иде код лекара? Волите ли да идете код лекара? Нико не воли. Лекар говори неке не баш пријатне ствари. Лечење је болно. У том смислу се ми, чини ми се, разликујемо од историје америчке кинематографије… Они су кроз филм решавали огромне социјалне проблеме, имали су серију филмова посвећених проблему расизма, серију филмова посвећену болестима попут сиде, о томе да је срамота бити расиста… Имали су огромну серију филмова о корупцији у полицији. То јест, они прилазе филму из психоаналитичког угла, покушавају да препознају проблеме и да их истраже, анализирају и да то прикажу. А ми филму прилазимо само као према умирењу, као да филм треба да ти каже да је све у реду.
Сада радите на филму „Пикова дама“, у чијој су основи два класична дела, литерарно и музичко — Пушкинова новела о младићу који неочекивано улеће у свет коцке и кога претерана жудња за новцем и успехом доводи до пропасти и истоимена опера Петра Иљича Чајковског. На шта сте се Ви усредсредили у овом филму?
— „Пикова дама“ је заснован на класичним остварењима, али је то савремена прича о младој генерацији. Ја понављам сиже „Пикове даме“, говорим о младом тенору који жели да добије главну улогу у опери „Пикова дама“ и који је због тога спреман да учини све што је могуће, да добије новац, славу. Попут главног јунака „Пикове даме“ Германа, он због тога упада у веома тешке ситуације. То је једна савремена интерпретација „Пикове даме“, на основу опере. То је својеврсна синестезија филма, заснованог на савременом сценарију, и опере. Чини ми се да је врло јединствен, ни са чим не бих могао да га упоредим. Он је на неки начин у служби опере. Ту су и опера и савременост.
Говорили смо о томе како савремени свет изгледа у огледалу филмске уметности. А како изгледа у стварности, како Ви разумете оно што се догађа око нас, ситуацију на Блиском истоку, сукоб у Сирији, у Украјини, ситуацију у вези с Кримом, тероризам, избегличку кризу?
— Мислим да је наишла нека нова етапа у цивилизацији коју ни ми сами још не можемо да разумемо у целини. То је, очигледно, повезано с појавом интернета, очигледно је повезано с продужавањем људског живота, с новим лековима… с тим што породица више не игра тако важну улогу јер рођење новог човека може да преузме на себе наука… Улазимо у неку нову етапу и видимо борбу два света, од којих један не жели да се мења, а то је свет Блиског истока, а с друге стране је напредни свет Европе.
Мислите да тај напредни западни свет жели да се мења? Европа се суочава с низом нових проблема с којима не зна како да изађе на крај, и њој је потребна промена…
— Проблема је веома много… али чини се да Европа ипак иде неким путем техничког прогреса, не говорим да је то добро, али говорим о борби већег дела цивилизације и једног света који не жели да се мења. У томе и јесте главна противречност. Не желим да стављам плусеве и минусе.
Притом, не знам како би уметност могла да реши ово што се тренутно дешава у свету, заиста не знам. Као уметник ја не волим рат. Дошао је некакав период напетости коју је веома тешко објаснити. Рационално је немогуће објаснити. Једино што можемо да учинимо јесте да говоримо о човеку, а не о политици, чини ми се.
У једном интервјуу сте изјавили да су кризе неопходне за развој човека и човечанства, да оне омогућавају промене. Да ли се у томе могу видети нада и утеха за овај свет?
— Кажу да боловање од грипа може да буде добро јер обнавља организам. Криза је обнављање… Али од грипа се може и умрети.
У чему Ви проналазите утеху?
Увек је интересантно чути шта о догађајима око нас мисле уметници, интелектуалци, удаљити се од информација које пласирају медији, политичари, војни аналитичари…
— Уметници су углавном нервозни људи, они ништа не могу да кажу. Не знам како да одговорим на ова питања јер на њих чак ни римски папа нема одговор.
А како оцењујете папин недавни сусрет с патријархом Кирилом на Куби?
— Одлично. Сматрам да сви хришћани треба да се уједине. То је веома добра вест, наравно… Нажалост, она не може много тога да промени. То је било потребно учинити много, много раније… Пре 500 година.
За крај, реците ми како видите улогу Русије у свету у овом тренутку и у будућности?
— Русија је увек играла велику улогу у свету и увек ће је играти. У крајњој мери, не можемо се правити да је нема.
Интервју са прослављеним руским редитељем урађен је захваљујући редакцији "Руског експреса".
