Са развојем блискоисточне кризе Курди су, као никада у историји, постали најутицајнији народ у региону. У Ираку и Сирији равнотежа моћи зависи од њих, а налазе се и у средишту турске политике. Развој грађанског рата у Сирији допринео је и националном буђењу Курда, који после сто година борбе за самосталну државу, чини се, управо сада имају највише изгледа да извојују независност.
Са таквом оценом слаже се Јуриј Набијев, председник руског Друштва за сарадњу са курдским народом.
Сопствена држава Курдима би, према његовом мишљењу, могла да буде награда за борбу против терориста јер, како каже, они на тај начин бране цео свет.
„Да је међународна заједница пружала Курдима неопходну подршку, они би већ одавно победили ДАЕШ. Мислим да је стварање независне курдске државе већ на помолу, јер они имају сопствене институције, војску, контролишу своје територије. Мислим да је руско руководство препознало ову тежњу курдског народа ка уједињавању и да то нема директне везе са кризом у руско-турским односима. Мислим да ће Русија на крају подржати праведне захтеве Курда у региону“, каже Набијев.
Са друге стране, војни аналитичар Владимир Богатирјов каже да ни Русија, ни САД, ни блискоисточне државе никада нису најављивале да би независна курдска држава икада могла бити формирана.
„Да је дошло до стварања независне курдске државе у региону би се појавила војно јака, економски развијена и добро организована земља, која би кардинално променила однос снага у региону. Осим тога, ирачки, сиријски и турски Курди, иако теже уједињавању, ипак имају доста несугласица. За сада нема услова за стварање независне курдске државе“, закључује Богатирјов.
Према речима бившег југословенског министра спољних послова Владислава Јовановића, изгледи за независност Курдистана зависе од тога хоће ли се сиријска криза после руско-америчког договора решавати искључиво политичким средствима, или ће да прерасте у ширу кризу у коју ће да буде уплетена и сама Турска.
„Турска се у овом случају налази у једном ђаволском избору — да ли да се суздржи и да прихвати ово што су две велике силе, Русија и Америка, започеле, да се рат превазиђе искључиво мирним путем и политичким средствима, или да уплашена због курдског питања у својој историји и на својој територији помеша карте и покуша неки лов у мутном“, каже Јовановић, некадашњи амбасадор СФРЈ у Турској.
Америка, према његовим речима, већ дуже време подржава ирачке Курде, који од ње добијају подршку, политичку и материјалну.
„Ако Америка има интересе да подржи Курде у Ираку, можда би имала интересе да их подржи још негде и да чак размишља о томе да би можда Курдистан као једна велика, моћна држава могла бити њихова најсигурнија база на Средњем Истоку“, сматра он.
Велики Курдистан, према Јовановићевом мишљењу, одговарао би Америци, јер не би зависио од арапских веза и сплетки и не би нужно морао да буде у конфронтацији са Израелом, блискоисточном државом коју Америка безрезервно подржава.
Јовановић наводи и други спољни интерес који је повезан са могућим заоштравањем руско-турских односа.
„Турска игра врло опасну партију покера која може да је доведе у врло непријатну ситуацију, нарочито ако би се питање Курда шире поставило и ако би друге земље могле ту карту активније, или можда чак директније да користе у односима са Турском. И ту се Турска налази у проблему, јер је у односу на некадашњу Југославију била веома некоректна — јер је одједном признала све четири бивше југословенске републике као независне. Ту је она дала пример који се сутра може окренути против ње“, каже Јовановић.
Против Турске се може окренути и њено исхитрено признавање независности Косова, тврди Јовановић, јер ако је признала отцепљење покрајине од неке друге државе, у турским рукама не налазе се довољно чврсти аргументи да брани останак дела сопствене територије насељеног Курдима. Међутим, ако се ствари крећу политичким путевима, шансе за појављивање независног Курдистана су мале или ембрионалне, сматра Јовановић.
Независни Курдистан који би обухватио само територију данашњег северног Ирака постао би заразан пример и Пијемонт за Курде који живе у Турској, Ираку, Ирану и Сирији, каже Јовановић. Био би то први случај да се на простору Блиског истока после Првог светског рата ствара нова држава и то на подручју које је веома осетљиво, ровито и трусно. Био би то, сматра Јовановић, пример и за друге блискоисточне народе јер Турска, Иран, Ирак и Сирија су вишенационалне државе, закључује Јовановић.
