Сједињене Америчке Државе су, судећи по свему, једина држава на свету коју су основали крупни земљопоседници, индустријалци и банкари. Оснивачи САД успели су да створе принципијелно нови систем управљања државом, у којем имовину, власт и идеологију не контролишу краљевске династије и црква него олигарси, објашњава Лепехин.
Током целе америчке историје, подсећа аутор, ко год да је био у владајућој класи и ко год да је биран за председника те земље, прави управљачи државе били су управо крупни богаташи.
Ипак, пропусница у њихове затворене клубове никада нису биле само размере имовине него и верност својој касти.
„Разумљиво је да ова каста не може да дозволи да се на позицији лидера државе појави политичар који није под њеном контролом. А откуд би друго он у Америци уопште и могао да дође кад је цео политички систем одоздо према врху од почетка устројен тако да је без озбиљне финансијске подршке поменутих затворених клубова (условно названих ’републикански‘ и ’демократски‘) немогуће постати чак и обични конгресмен?“, пита се аутор.
Очигледно је, пише Лепехин, да у таквом систему власти место председника САД представља само декорацију. Истинску политику ове земље не оличава шеф Беле куће него државни апарат који је апсолутно лојалан естаблишменту и америчким вредностима. Задатак тог апарата јесте и контрола над самим председником и његовим потезима, напомиње аутор.
Лепехин наводи да су у 20. веку постојала само два изузетка, у којима су амерички председници били мање или више независни.
Први је био Френклин Рузвелт, који је у условима економске катастрофе 1933. и потом Другог светског рата добио карт бланш за самостално деловање.
Други је, напомиње аутор, био Џон Кенеди, демократа који за разлику од Рузвелта није имао мандат од олигарха и који је самим тим био неприхватљив за амерички систем власти, не само у редовима републиканаца него и међу сопственим демократама.
Сурово удаљавање Џона, а потом и Роберта Кенедија постало је темељ за све остале Американце који су касније тежили да уђу у велику политику државе. И правила ове политике до сада нико није нарушавао, укључујући Барака Обаму, наводи аутор.
Због чега је Хилари опасна, а Доналд Трамп интересантан
„Треба одати признање Бараку Обами. Он је заузео председничку позицију имајући некакве идеје, а покушао је чак и да реализује неке од њих“, пише Лепехин, наводећи као пример његов програм реформи здравствене заштите и образовања.
Обама је, међутим, као и његови претходници, морао да се суочи са чињеницом да је реализовање било каквих, макар и незнатних идеја, у Америци немогуће без подршке естаблишмента.
„Претпостављам, ипак, да је амерички председник сивим еминенцијама које су блокирале његове идеје одговорио тиме што је саботирао неколико њихових захтева. Он је изашао у сусрет олигархијским лобистима у вези с Либијом и Сиријом, али је ’подигао ручну‘ на позиве да ’жестоко одговори‘ Русији за Грузију, Крим и Донбас. Потписао је одлуку о продужавању санкција Русији, али по свој прилици без посебног задовољства“, каже Лепехин.
Многи Обаму називају „америчким Горбачовом“ због његове недоследности и неодлучности.
„С моје тачке гледишта, Обама ће ући у историју као председник који је покушао да у америчку политику унесе нешто своје и позитивно, за разлику, узгред, од циничне Хилари Клинтон која јурца ка власти“, пише Лепехин.
У светлу свега овога несумњиво интересовање изазивају кандидатуре Доналда Трампа — човека који је, како се тврди у његовим рекламним спотовима, сам себе направио, као и левог демократе Бернија Сандерса, који се залаже за борбу против терориста у савезу с Русијом, сматра аутор.
Према његовом мишљењу, као милијардер и самим тим човек независан од себи сличних, Трамп може да уништи порочну везу са структурама из сенке и њиховим марионетама на месту шефа државе. „Могуће је да би ту везу могао да пољуља и Сандерс“, мисли Лепехин, али је скептичан према могућности да се то заиста и догоди.
Владајућој класи Америке потребан је председник-управљач. Али проблем је у томе што у тој класи више нема јединства каквог је било раније. Банкари су се коначно отуђили и изделили у посебну, наднационалну касту, и самим тим су противречности републиканског и демократског клуба унутар америчког естаблишмента изашле на стратешки ниво, објашњава аутор.
Данас се републиканци не задовољавају демонстрацијом политичке коректности бирањем жене на место шефа државе. У условима ерозије америчког идентитета, потребан им је стабилан и конзервативан председник.
Банкарима је, напротив, потребан такав шеф Беле куће који би оличавао нови наднационални идентитет. Такав је Афроамериканац Обама, таква ће, вероватно, бити и Хилари Клинтон.
Могуће је да су председнички избори 2016. године прва у историји САД општенационална изборна кампања у којој владајућа класа нема усаглашене ставове, закључује Лепехин.
