Пре санкција, до 2012. године, Иран је производио до 4,3 милиона барела дневно, од тога је половину извозио. Након што су уведене санкције, продаја је опала на милион барела дневно, па је опала и производња.
Владимир Сажин, професор Института за оријенталистику Руске академије наука каже за Спутњик да је земља због тога трпела велике губитке, поготово што је Ирану био онемогућен приступ кредитима и инвестицијама. Тренутно Иран користи застареле технологије и, према процени министра нафте, држави је потребно 200 милијарди долара за модернизацију нафтне индустрије.
„После укидања санкција Иран је одмах почео да испоручује нафту у великим количинама. Обнављање сарадње са старим купцима и тражење нових партнера сада спада у приоритет ове земље“, истиче Сажин и додаје да, иако звучи чудно, Техеран следи пример Саудијске Арабије, која смањује цену нафте.
Он сматра да, да без обзира на трендове на светском тржишту нафте, Иран покушава да ојача своје позиције у свету.
„Друго је питање шта ће Техеран предузети након тога, јер за сада нема назнака да би се цена нафте могла повећати у догледно време. Али су за Иран инвестиције и кредити у овом тренутку важнији од цена нафте“, каже Сажин.
Сарадња Москве и Техерана пре свега
Ирану су потребна улагања не само у нафтну индустрију него у скоро све бранше економије. Осим тога, Техерану су неопходне високе технологије. Наравно да би све то Иран могао да добије у западној Европи, Јапану, чак и САД, објашњава овај стручњак.
„Као што видимо, ирански парламент подржава политику за коју се залаже председник Хасан Рохани, а то је политика зближавања са Западом. Да се не лажемо, Русији ће бити тешко да конкурише западним земљама, нарочито што је Иран познат по веома прагматичном приступу. Техеран неће давати повластице Русији само зато што га је Москва подржавала за време санкција. Бизнис је бизнис: Техеран ће бирати најбоље понуде. Али стварно постоје одређене бранше у којима је Русија без ривала. То се пре свега тиче нуклеарне и топлотне енергије. Русија ће градити два додатна енергетска блока за нуклеарку у Бушеру и две топлане“, наводи он.
Сажин наглашава да би Москва и Техеран могли да имају и добру сарадњу у сфери транспорта, поготово што то искуство већ постоји.
„Иранским железницама је потребна модернизација и електрификација. Перспективна област за сарадњу је Космос — Русија и Иран имају потписани споразум о обуци будућих иранских космонаута у руском Звезданом граду, јер Техеран планира да пошаље свог човека у космос средином следеће деценије.“
Ипак, Сажин додаје да је као кључна област ипак препозната војно-техничка сарадња.
„Иран би хтео да купи руско наоружање у вредности од осам милијарди долара. Друга је ствар што за тако нешто земља нема пара, па за сада није јасно ко би могао да јој да кредит“, каже он и додаје да постоји могућност испорука иранских пољопривредних производа у Русију, као и да, за разлику од већ поменутих сфера, ту постоји могућност за успостављање сарадње на нивоу малог и средњег бизниса, на нивоу региона.
Како каже што се тиче енергетике, Русија би могла да помогне Ирану у истраживању налазишта нафте и гаса, јер су руске компаније већ то радиле пре санкција и сада желе да се врате на то тржиште.
Може ли Иран да постане конкурент Русији када је реч о гасном тржишту
„За модернизацију иранске нафтне инфраструктуре потребно је од три до пет година, процењује саговорник Спутњика. Што се тиче гаса, ситуација је нешто компликованија“, каже Сажин, јер Иран има велика налазишта гаса које је углавном намењено унутрашњем тржишту.
„Земља мора да уложи велике напоре како би почела да испоручује гас у Европу, мислим да је за то потребно 7—10 година.“
Према његовим речима, Европа жели да Иран постане конкурент Русији и да сада чини све како би диверсификовала изворе добијања гаса.
Одговарајући на питање на који начин би плаво гориво из Ирана могло стићи у Европу, Сажин каже да би то било преко цевовода Баку—Тбилиси—Џејхан или преко гасовода „Набуко“.
Ипак, Сажин каже да постоје и друге опције.
„Осим тога, Техеран се активно бави течним гасом: Иранци су научили да граде танкере и терминале и сада покушавају да створе услове за извоз тог гаса“, закључује професор Института за оријенталистику Руске академије наука.
