Могућ договор Турске и Европске уније о мигранатима скренуо је изгледа са правног пута и залутао у политичке воде. Селекција миграната према географском пореклу, али и разлогу одласка из матичне земље, саговорницима Спутњика делује као нешто што је на граници кршења људских права записаних, како наводе, „златним словима у свим постојећим светским конвенцијама“.
Оквирни договор који су Турска и ЕУ склопиле о мигранатима наслања се на идеју да илегалне мигранте, пре свега из Сирије али и из других држава, који су у ЕУ ушли на нелегалан начин, преко њихове територије — приме назад. Оне који су у Турску стигли на легалан начин, проследиће у земље Европске уније. Идеја је да се пропорцијално, за једног илегалног који се врати из ЕУ у Турску, један легалан пошаље у неку од држава ЕУ. Турска је уз ово прихватила и да удоми избеглице и са грчких острва, саопштено је са Самита ЕУ и Турске о мигрантској кризи.
Никола Ковачевић из Београдског центра за људска права, у разговору за Спутњик каже да много зависи од тога како ће овај договор бити реализован, али не бежи од констатације да све води ка могућем фаворизовању избеглица, и то пре свега по националности — прво Сирија и Ирак — док се други заобилазе.
Политика, а не право
„Постоји и опасност да ће се неке земље у којима и даље постоје разлози за тражење међународне заштите, на неки начин можда дискриминисати, али тешко је давати било какве процене док се то не деси. Знам да је систем квота ЕУ до сада укључивао мигранте из Сирије, Авганистана, Еритреје, Сомалије, Судана… док су економски мигранти били скрајнути. Много гора ствар је што овај споразум планира одобравање затварања ’балканске руте‘, што је са аспекта међународног права недозвољено, јер никоме не можете да ускратите да на некој територији приступи поступку тражења азила“, објашњава он.
Он истиче да је овај поступак на неки начин већ почео. Дискриминишу се Авганистанци, Сомалијци… који се, како наводи, враћају по колективној процедури, што је супротно међународном праву. Ковачевић додаје и да не сме бити ограничавања броја људи који би да уђу у неку земљу, јер према свакоме ко затражи азил, мора да се поступа исто, по истој процедури и правима, било да је он први који је ушао, или 101. Не сме да буде враћен у земљу из које је дошао.
„Турска преговара за визну либерализацију. Они траже велике паре да би ојачали своје границе и спречили мигранте да улазе у Европу. Цела идеја овог плана је да се смањи притисак на ЕУ, да Турска одради тај, да кажемо, посао за остатак ЕУ и земље које нису чланице ЕУ, али су на западној балканској рути, како би се мигранти из Сирије, Ирака… лакше из Турске релоцирали. Али оно што је још више поражавајуће је што ће се по овом споразуму и људи из Грчке враћати у Турску. Апсолутно је неприхватљиво да из чланице ЕУ, као што је Грчка, враћате избеглице у Турску, која има географску резерву да уопште нема обавезу да разматра азил људи који долазе ван подручја Европе“, објашњава Ковачевић.
Он подсећа да Турска, по процени УНЦХР-а, није сигурна земља и сматра да је ово политички договор, а не правни јер је Турска земља чији је систем азила колабирао због милиона људи, али није ни земља за похвалу из поштовања људских права.
„Европа не може да се бори са овом кризом, почињу да доносе политичке одлуке, све политичке одлуке које су до сада донете су одлуке које подразумевају кршење међународног избегличког права“, изричит је Ковачевић.
Селекција постоји
Све је постало бесмислено, каже Ковачевић, јер ти људи пате, а ми (Србија) смо добили одрешене руке да их враћамо Македонцима, они Грцима, а Грци — Турцима… Хрвати нама…То, такозвано ланчано враћање, сматра Ковачевић, и враћање људи у земље које не могу бити сигурне за избеглице, није показатељ поштовања ни основних људских права.
Као и Ковачевић, Владимир Петронијевић из НВО „484“ сумња у начин на који Турска и ЕУ желе да реше мигрантску кризу. Он каже да је јасно да Турска треба да буде „рампа“ за мигранте ка ЕУ, али се прибојава и да начин на који споразум може бити спроведен, може довести до веће селекције миграната, за коју тврди да је присутна већ пола године у овој групацији.
„То јесте један од проблематичних аспеката у заштити људских права код ових људи. Дакле, програми пресељења постоје и одувек су постојали. Један од начина решавања избегличких криза јесте пресељавање, али је врло важно на који начин је и како тај процес организован. Ко том процесу може приступити, у ком поступку и да ли ти људи имају одговарајућу правну помоћ, и коме ће заправо бити дозвољено да учествује у програмима пресељавања“, пита се он.
Споразум Турске и ЕУ, по Петронијевићу, тешко да ће некоме онемогућити да тражи азил по међународном праву, али подсећа да постоји и друга страна која није још разрађена овим споразумом, која треба да добије решење, а то су илегални канали којима долазе избеглице, а које су у рукама кријумчара.
„Дакле, законитост кретања тих људи и њихова сигурност су били једни од основних захтева цивилног друштва. А оно што је кључно је како ће тај процес заправо изгледати у Турској, каква ће им права бити доступна тамо, али и како ће изгледати сам процес такозваног пресељења. Да ли ће ти људи бити селектовани као и до сада, без економских миграната који долазе из Ирака, само Сиријци, и то не да прођу сви, и тако даље… То су све питања на које ми немамо одговор у овом тренутку“, каже Петронијевић.
Дефинитивни договор ЕУ и Турске очекује се половином овог месеца кад би требало да се настави дијалог о мигрантима.
