Расправе о реформи система Уједињених нација трају од краја Хладног рата. Испрва је било речи о проширењу сталног састава чланица Савета безбедности, централног тела светске организације, новим чланицама, а као кандидати фигурирали су Немачка, Индија, Јужна Африка и Бразил. О томе се данас мало говори, али је зато све учесталија дискусија о томе треба ли укинути право вета.
Полемике о праву вета у Савету безбедности достигле су кулминацију прошле године, када је француски амбасадор у УН предложио укидање права вета када се расправља о ратним злочинима и геноциду, пошто је Русија блокирала британски предлог о декларацији о Сребреници, којом је српски народ окривљен као најодговорнији за ратне злочине у бившој Југославији.
У Генералној скупштини УН недавно је покренуто питање праведног представљања држава у тој организацији, а једна од кључних тема било је право вета сталних чланица Савета безбедности.
Стални представник Русије при УН Виталиј Чуркин том приликом је рекао да је вето камен темељац архитектуре УН, и да би без њега читава конструкција изгубила стабилност.
„Без права вета, Савет безбедности би могао да постане орган који само штампа одлуке, оријентишући се на неоспорну или наметнуту политичку линију у међународним односима, политичку линију која је далеко од тога да носи у себи поштовање законских интереса свих држава-чланица УН“, рекао је Чуркин.
Право вета које имају сталне чланице Савета безбедности УН представља ефикасан механизам за заштиту од самовоље држава, сматра Милош Јончић, експерт за УН из београдског Института за међународну политику и привреду.
„Према међународном праву, употреба силе дозвољена је у два случаја — у самоодбрани и на основу Главе 7 Повеље УН, против државе која крши међународно право. У случају непостојања вета, свака држава би могла да узме право да користи оружану силу. Знамо да се ово крши, али без оваквог механизма, можемо да замислимо докле би то довело“, каже Јончић.
Он наводи да је право вета на неки начин и подстицај за међународне актере да траже компромисе о спорним питањима, јер право вета је механизам који може да натера чак и велике силе да чине уступке.
„Ту првенствено мислим на њихов однос према малим државама. Поново улазимо у период мултиполарног света, свакако да Русија чини његов битан део. Са својим правом вета може да заштити државе које штите њене интересе. Са друге стране, и САД штите своје интересе. Да нема права вета, свако би покушавао да истера само своје интересе и не бисмо могли да говоримо о компромису“, објашњава Јончић.
Један од предлога који се на Западу помиње откад је Русија уложила вето на британски предлог декларације о Сребреници је и селективна примена права вета у СБ. Тада је француски амбасадор у УН Франсоа Делатр изашао са предлогом да се право вета укине када се расправља о питањима ратних злочина и геноцида.
У свету се воде велике полемике о томе треба ли геноцид истаћи изнад правног поретка, каже Јончић, али постоји бојазан да би се у том случају отворила многа друга питања у којима би се исто могло искључити право вета.
„Тако би се само обезвредио механизам права вета“, сматра он.
Током Хладног рата, чланице Савета безбедности УН, посебно САД и СССР, употребљавале су вето до те мере да је рад централног тела УН често био блокиран. Зато је тежиште моћи у светској организацији било пребачено на Генералну скупштину УН. Након Хладног рата, у последњој деценији прошлог века, вето није био често употребљаван, тако да је Савет безбедности у том периоду усвојио више резолуција него за протеклих 40 година постојања.
У новије време, вето је поново постао често коришћени инструмент којим велике силе покушавају да блокирају једна другу. Иако несавршен, он представља брану од самовоље и поставља договор као основни принцип функционисања светске организације.
