И на ове изборе Покрет социјалиста излази са СНС-ом, какав резултат очекујете?
— Очекујем апсолутну победу, али не без борбе. Ја молим све да изађу на изборе, јер нам не одговара мала излазност. Мислим да смо нешто променили на боље и треба нам мандат да завршимо започето. Није било масовног отпуштања, повећана је запосленост, уведен је обрачунски листић, није било смањења социјалних давања, повећавамо породиљски додатак, као и додатак за децу са инвалидитетом.
Да ли видите на политичкој сцени Србије некога ко би могао да победи вашу коалицију?
— Не видим, али је интересантно што не виде ни они себе. Данима питам све наше противнике ко вам је кандидат за премијера и нико да ми одговори. А када немате кандидата за премијера онда шаљете поруку која гласи — знамо да нећемо да победимо. Био сам изненађен коалицијом ДСС-а и Двери са левицом Борка Стефановића, као и тиме да Санда Рашковић и Бојан Пајтић на некој трибини хвале једно друго. Иако су једни за НАТО и геј бракове, а други против тога, свима је заједнички само један именитељ — да победе Александра Вучића. Наглашавам да док се Вучић и ја нешто питамо Србија неће ући у НАТО нити ће легализовати геј бракове.
Ваша коалиција је стопирала предизборну кампању због ванредне ситуације. Многи Вас оптужују да то стање ипак користите за промоцију…
— Ако је сваки рад промоција, онда да… Шта да радимо — радимо. Једном је Покрет социјалиста организовао акцију чишћења амброзије у београдском насељу Степа Степановић, и волео бих да свака политичка партија уради баш такву промоцију да би сви били срећни и задовољни. Рад сваког политичара је политичка промоција и зато служе политичке партије за које се људи опредељују. Ипак, наглашавам да су поплаве последња ствар на којој би се неко промовисао, али слободно нека се наши политички противници промовишу тако што ће направити по један насип — ја ћу им честитати.
Обележено је 10 година смрти Слободана Милошевића. Посетили сте његов гроб. Рекли сте да није довољно времена да историја дâ коначни суд, али да је довољно да се лажи које су о њему говорили и на основу којих је рушен заувек распрше. На шта сте мислили?
— Да ли се сећате „кипарских милијарди“, на пример? Цео свет је тражио те кипарске милијарде, а испоставило се да их нема. А нема их — зато што их нема, зато што их није било. Сећате се свих оних лажи да је Слободан Милошевић продао Републику Српску, продао Републику Српску Крајину, да је његова политика била оваква… Није, показало се да ништа од тога није истина. Показале су се све оне лажи због којих је рушен. То је заиста било тешко време, санкције, ратови, нико није био срећан, али није то било зато што Слободан Милошевић, како су говорили, није разумео свет.
Колико се данас променила политика Европске уније према Србији у односу на то време? Да ли се уопште променила?
— Има разлике, првенствено што сада Србију доживљавају као земљу која има право на самостални став. И ми се управо тако и понашамо. Знате, то је као да ме питате сада да ли је цар Душан злочинац и крволок који је разапињао људе, пребијао им руке и ноге на точковима, смудио браду и бркове. Да ли је то злочинац и злотвор? Признаћете да, када бисмо Ви и ја то радили сада, доста би се лоше причало о нама. Или је он револуционарни законодавац који је у свом времену записао оно што је могао? Дакле није морао никоме да се обавеже, јер је могао самодржављем да ради шта хоће. Морате судити о историјским личностима у њиховом времену. У времену и у правилима која су важила управо у тренутку када су водили одговарајућу политику.
Србија Слободана Милошевића је одговарала на изазове у једном тренутку. Србија у којој данас живимо одговара на неке друге изазове, друга су питања пред њом. Али, погледајте Резолуцију о Сребреници Савета безбедности Уједињених нација, где је требало да будемо означени као геноцидан народ. Ја мислим да би Слободан Милошевић поступио на исти начин. Борио би се против ње до краја, али не знам којим механизмима. Вучић је отишао у Сребреницу, што му је замерило више од пола Србије. Али, тим одласком је направио клацкалицу у политичком смислу. Са друге стране, борио се жестоко да се речи Сребреница и геноцид не помињу заједно на СБ УН. Да будемо поштени, садашњи Немци немају никакве везе са нацистичком политиком Адолфа Хитлера, али се и дан-данас извињавају због своје прошлости. Да је у Савету безбедности усвојена резолуција о геноциду, били бисмо означени и Ви и ја и наша деца и још три генерације. Још дуже него Немци.
Али и поред тога што је премијер отишао у Сребреницу, нама је у Савету безбедности Уједињених нација ипак помогла Руска Федерација.
— Како да не. Подсетићу Вас да је Русија Бориса Јељцина увела санкције тадашњој Југославији, али се променила. Русија се променила и Србија се променила. Уосталом, знате, Русија је велика сила. И наравно да је ми бескрајно поштујемо, а слободно могу да кажем и волимо — ми смо Срби.
Она има своје интересе. Оно што разликује Русију од неких других великих сила јесте што уме и због тако мале земље да некад одустане од својих интереса. То што је Русија ставила вето у Савету безбедности није нимало једноставно. Не знам да ли је то Русија икада урадила када су у питању ствари из европске области. Док сам био директор Канцеларије за Косово и Метохију сазнао сам у разговору са господином Виталијем Чуркином колико је то све плод једне пажљиве дипломатске игре, колико се води рачуна о свакој речи, сваком гесту, кад ко говори, којим тоном, пре и после кога. А вето, кад се дође до вета у систему Уједињених нација, то је скоро објава рата. Подизање вета је малтене разлог за прекид дипломатских односа. Усаглашава се месецима, некад и годинама да не би дошло до вета. Када велика сила каже да не може да се договори са другим великим силама, после тога може само да се напусти сто. И ништа више. Е, кад је Русија била спремна то да уради, ми то никада нећемо заборавити, и наравно да ћемо увек бити бескрајно захвални због тога. Али оно што желим да кажем и у корист свог народа и политике која се води у мојој земљи — имала је за кога.
Подсећам да је Русија Владимира Путина, не Русија Бориса Јељцина, једној прошлој власти бескрајно помогла да добије већину у Генералној скупштини Уједињених нација на тему нелегалног признавања Косова и Метохије, а да је преко ноћи та иста власт, говорим о Борису Тадићу и Вуку Јеремићу, који је у то време био министар иностраних послова, променила резолуцију за коју је имала обезбеђену већину, прихватила спонзорство Европске уније, а Русе о томе обавестила сутрадан, након што се све то десило. И Русија је прешла преко тога. Знате, променила се власт. У реду. Али, не мењају се државе. Свака држава, поготово велика, има оно што се зове институционално памћење, па памти такве ствари. Мало је пута било да сам разговарао са руским званичницима а да ме нису подсетили на ту епизоду и рекли: „Шта год, али бар нам реците“. Дакле, Русија зна да то није та Србија која ће то урадити. Ово је Србија која говори гласно, која говори о својим интересима, која се бори за своје интересе, али није Србија која ће продати пријатељство.
С тим у вези, морам да Вас питам за споразум о руском хуманитарном центру у Нишу. Хоће ли га наредна влада потписати и зашто није ова?
— То је сад већ ствар коју бисмо морали да питамо и министра спољних послова. Заиста не могу да улазим у нешто што је тако далеко од мог ресора, али ако мене питате, ја немам никакву дилему да се о томе и те како разговара. Чекамо с нестрпљењем долазак председника Владе Руске Федерације господина Медведева, и сигуран сам да ће то бити једна од тема.
