Примирје је проглашено у моменту у којем је Сиријска арапска армија, уз подршку руске авијације и савезника из Ирана, Ирака и Либана (Хезболах), коначно преокренула ситуацију на бојишту у своју корист, напредујући практично на свим фронтовима. Примирје ту офанзиву, међутим, не зауставља — њиме, наиме, нису обухваћени ни ДАЕШ, ни Ал Каидина подружница у Сирији Нусра фронт, као ни остале џихадистичке организације које уживају (полу)тајну подршку америчких савезника Турске, Саудијске Арабије, Катара…
Та чињеница, вероватно, објашњава незадовољство оних кругова у Вашингтону који су још 2013. године заговарали америчку војну интервенцију у Сирији зарад свргавања њеног легалног председника Башара ел Асада.
Сиријски сукоб, са својим импликацијама на архитектуру моћи на Блиском истоку, али и у читавом свету, био је тема „Спутњик интервјуа“ чији су гости били генерал у пензији Радован Радиновић и новинар Политике Бојан Билбија.
Кључни догађај у досадашњем току сиријског рата била је руска војна интервенција, започета јесенас на молбу сиријске владе, сагласни су саговорници Спутњика.
Притом, како оцењује генерал Радиновић, „Руси су у Сирији неупоредиво ефикаснији него што је то био НАТО током агресије на Србију 1999. године“.
„Лансирање крстарећих ракета из Каспијског мора било је прави шок, то је била најшокантнија чињеница у досадашњој интервенцији. Русија је, гађајући крстарећим ракетама из Каспијског мора циљеве у Сирији, показала висок ниво технолошке оспособљености њене војске. Русија је тиме показала да нема само нуклеарно оружје, већ и конвенционалну компоненту на високом нивоу“, каже Радиновић.
„Самим примирјем у Сирији је од стране Сједињених Држава легитимизована руска позиција. Без обзира на то што је Русија у Сирији интервенисала по позиву легалне Владе Сирије, тај легитимитет је могао да буде оспораван све док Сједињене Државе нису пристале да преговарају о примирју са Русијом. Примирје је значајно и зато што је њиме дефинитивно угашена нада Америке, западног света и Турске, да ће Асад отићи са власти и да се неће питати о будућности Сирије. Тим примирјем је то стављено ад акта. Асад, који је и експонент руске политике у том делу Азије, остаће битан фактор“, наводи Радиновић.
„Американци су пристали на примирје такорећи у зауставном времену, пошто су сиријске снаге почеле да постижу значајне успехе. Примирје је резултат и војне и дипломатске победе Москве. Отуда и незадовољство које провејава у Вашингтону“, каже он.
Опстанком Асада и Сирије, супротно жељама инспиратора рата у тој земљи, почела је да се мења и равнотежа моћи у региону. Уместо додатно учвршћене доминације америчких савезника на Блиском истоку, каква би уследила да је Сирија пала, створена је нова осовина која се, од Ирана, преко Ирака и Сирије, протеже до Либана, са Русијом као најважнијим савезником.
„Нова регионална равнотежа на Блиском истоку, као једним од кључних светских региона, створена је оног тренутка када су полетели први руски авиони“, каже Билбија.
„А та слика у региону је само одраз новог односа снага у читавом свету, при чему су уз Русију и Кина, и Иран, и земље БРИКС–а. Конкретне ситуације, попут ове у Сирији, одражавају промену глобалног односа снага“, додаје он.
Одговарајући на питање како ће на ту промену односа реаговати Турска и Саудијска Арабија, Радиновић каже да је „у читавој сиријској кризи најнепредвидљивији фактор управо Турска“.
„Мислим да, због Русије коју је и Америка прихватила као фактор у решавању сиријске кризе, више не постоји опасност од војне интервенције Турске и Саудијске Арабије у Сирији. То би унело потпуни хаос у том региону, а мислим да то није у интересу ни Америке, ни Русије“, закључује он.
Како год се у будућности буде развијала ситуација у Сирији, према недавној оцени председника Спољнополитичког одбора Државне думе Руске Федерације Алексеја Пушкова тамо се данас не одлучује само о Сирији и Блиском истоку, већ и о читавом светском поретку. У том (крвавом) процесу одлучивања Русија за сада побеђује.
