Стрип се најчешће третира као друштвено безазлен, али су ова уметност и њени ствараоци у Србији често били део важних историјских догађаја. Зато је на ову тему у Дому омладине у Београду организован циклус трибина „Сред четкица, бајонета…“ који се бави, како кажу организатори, забрањеним темама српског и југословенског стрипа.
На прошлонедељној дебати — „Либерали дечјим сузама не верују“ — ликовни уметник и писац Радивој Богичевић, филозоф Миша Ђурковић, историчар Александар Раковић и историчар поп-културе Зоран Стефановић покушали су да публици појасне како је потезом пера 1971-1972. уништена значајна производња стрипа у источној Европи — продукција „Дечјих новина“, „Политике“ и других издавача у СР Србији. Такође, да дају одговоре која је улога стрипа у сукобу српских либерала и хрватског „Маспока“ са Титом. Зашто су током државног Конгреса културне акције у Крагујевцу 1971. стрипови јавно спаљивани? И најзад, шта је била идеолошка позадина Закона о шунду у Србији?
Од џеза до Брионског пленума
Говорници су пре одговора на ова питања покушали да приближе културни, идеолошки и политички амбијент тог времена.
Наиме, у другој половини педесетих година прошлог века у бившој Југославији, према казивању историчара Александра Раковића, долази до процвата југословенске поп-културе, између осталог, у почетку са нарастајућом снагом џеза. Партија је контролисала све поре друштва, али се џез — који је као црначка музика био сматран музиком антисегрегације и деколонизације — добро уклапао јер је то било на трагу југословенске политике неразврставања, а после несврставања.
Финансијска зависност Југославије од западног блока, такође према Раковићевом мишљењу, доводи до тога да се потпуно промени културни концепт и да у једном мини-партијском судару, крајем ’50-их и почетком ’60-их година, и рокенрол као носилац популарне културе у Југославији буде прихваћен и интегрисан у социјалистичко друштво.
Од ’60-их година пак почиње либерализација различитог типа. Она је, према казивању филозофа Мише Ђурковића, значила и неку врсту државне децентрализације, али и озбиљан улаз тржишних принципа у југословенски самоуправни социјализам. Па тако и на подручје културе.
Међутим, такав и толики уплив тржишта са собом је донео и то да се осим високе културе појављују и издања новокомпоноване музике, ревијална издања у штампи, рото романи, стрип… које тадашњи естаблишмент није сматрао културом.
После Брионског пленума и пада Александра Ранковића, у Србији је, како је подсетио историчар поп-културе Зоран Стефановић, дошла политичка гарнитура на челу са Латинком Перовић и Марком Никезићем, коју данас знамо као српски либерали. Стефановић је истакао да је истовремено дошла нова идеолошка ригидност.
Либерали у то време не одустају од концепта да сваки човек треба да слуша Баха — а ако делом уз то може и савремени рокенрол, то је у реду. Но, народна музика свакако мора да се маргинализује јер желе да направе друштво где ће висока култура доминирати. Зато се тих година масовно говори о шунду, кичу, несоцијалистичким вредностима, конзумеризму али и о појави националног, односно национализма. И, из високих политичких кругова се поставља питање — шта са тиме да се ради?
Производи културне акције
Либерали су, према мишљењу Ђурковића, имали свест да култура нешто значи и због тога су у Крагујевцу организовали Конгрес културне акције, који је трајао три дана.
Било је присутно преко 1.100 делегата, а у расправи су се могла чути најразличитија мишљења. Могло се чути доста критика оних делегата који су све појаве и процесе у друштву генерално осуђивали. Такође, било је делегата који су осуђивали студенте који су пре овог Конгреса палили стрипове. Говорило се да је то паљење недопустиво.
Упозоравајући да је потребно бити опрезан приликом доношења суда о учинцима овог Конгреса, Миша Ђурковић је упозорио да је код делегата преовлађивало мишљење да треба пробати да се афирмишу боље и квалитетније вредности у свим областима.
Међутим, неколико месеци после тог Конгреса побеђује, како је на трибини речено, фанатичнији приступ. Доноси се Закон о кичу и шунду, који опорезује све оно што не сматрају високом културом, па тако и стрипове.
Политичка одлука о култури
Погрешна идеја о култури у главама појединих високих чланова Савеза комуниста довела је почетком седамдесетих година прошлог века до чувеног Закона о кичу и шунду, који је као последицу имао упропашћавање српске индустрије забаве науштрб те исте индустрије из других република тадашње Југославије, тврди за Спутњик књижевник Васа Павковић.
Тада су биле опорезоване и стрип-едиције које су биле родољубиве, то јест које су децу училе патриотизму, као што је едиција „Никад робом“.
„Ту су се појављивали стрипови из историје свих југословенских народа, а који су потпали под тај закон, што их је дословце уништило. Није се видело да је стрип врста уметности и да га треба подржати као националну вредност, него се мислило да он стварно упропаштава младе људе“, додаје Павковић.
И сам аутор неколико књига о стрипу, Васа Павковић за Спутњик посебно истиче да у главама неких људи није било сазнања о томе шта је стрип, и посебно истиче Александара Бакочевића, који је у једном каснијем периоду био и градоначелник Београда.
„Бакочевић је био један од стегоноша те борбе против стрипа и против те, као, ниске поп-културе. Он је био муж чувене оперске певачице, па је као такав био у свету врхунске музике и мислио је да ради не знам какву ствар, а у ствари је радио погрешну ствар“, тврди даље Павковић. Све то је, како каже, извесно време давило издаваче из Србије, али у сваком случају није допринело да се стрип-издаваштво у Србији уништи.
„У суштини, то је била епизода која је релативо кратко трајала. Пропадала су нека нискотиражнија издања, а нека су издања веома тешко одржавана са тим потпуно бесмисленим ценама. То је био такав аутогол делова тадашњег руководства. То је био ударац стрип-издаваштву у Србији“, појашњава своју тезу Васа Павковић.
После извесног времена све је обновљено, тврди Павковић, па је ’70-их и ’80-их година Србија имала невероватан процват стрип-издаваштва. На руб пропасти је то издаваштво доведено у деведесетим годинама кад је, према мишљењу нашег саговорника, нестало јединствено тржиште за продају стрипова.
