Аналитичар наводи пример реаговања америчких званичника и медија, од председника Барака Обаме до разних експерата, у којима се не може пронаћи одговор на најважније питање, а то је: „Шта је био први и основни задатак руске војне операције?“
„Не, не решавање кризе у Сирији, него прекид победничког марша ДАЕШ–а. Он је, као што је познато, забрањен у Русији, а као пројекат је сада сломљен“, наводи Косирјов.
Он подсећа да се пре годину дана та терористичка структура појавила готово ниоткуда, са идеологијом заснованом на мржњи према људском роду, која уништава срж ислама као светске религије.
„У ДАЕШ су пристигле стотине добровољаца (или заврбованих жртава) из Европе, Азије, са Блиског истока. И, оно што је поразно — нико није могао ништа да учини са том аномалијом. Колико је тамо било држава, у наводној коалицији против ДАЕШ–а наводно предвођеној Америком? Око 60. Они су чак изводили некакве ваздушне нападе“, наводи Косирјов.
Он се пита како је могуће да је „полупартизанска екипа од 30.000 бораца“ могла да шири територије, да бомбардује и пуца на Париз, да убија таоце.
„Тај феномен више не постоји — крај сна о калифату од Еуфрата до Марока. Неки од његових активиста убијени су у нападима руске авијације, други су пали под америчким бомбама, трећи су побегли у Либију и друга места, четврте би било добро потражити међу избеглицама у Европи“, пише Косирјов.
Аналитичар сматра да је сама Сирија била други приоритет у рату, „пошто је идеја светског калифата на огромном простору, још и са нуклеарним оружјем (ДАЕШ би га се сигурно домогао) страшнија од уништења још једне (после Либије) државе која је некад била у процвату“.
„Русија је показала како треба решавати такве ситуације у пуном складу са међународним правом. Не говорим да ’пишемо правила игре у свету‘, то је превише амерички језик. А затим, не пишемо их. Ми их поштујемо и учествујемо у њиховој заједничкој изради“, наглашава Косирјов.
Још једна победа Русије, према његовом мишљењу, огледа се у томе што није иза себе оставила опустошену земљу, него земљу која надаље своју судбину треба да решава самостално.
„Остаје, ипак, јасно схватање да Сирији има ко да помогне ако јој помоћ поново буде потребна. Уосталом, за то се чак и не мора држати авијација на сиријској земљи. Могу се изводити напади, као што смо видели, и из Каспијског мора — они ће погодити циљеве“, наводи аутор.