Министарство спољних и европских послова Хрватске саопштило је да подржава напоре Србије у приближавању ЕУ, али да за отварање преговарачког поглавља 23 (правосуђе и људска права) Србија претходно мора да испуни три услова: веће учешће мањина у Скупштини, решење питања Хага — изручења Војислава Шешеља на изрицање пресуде, и укидање надлежности за ратне злочине ван територије Србије.
Примери лоше праксе
Овакви Хрватски услови стижу само два дана после захтева хрватских бранитеља да буде забрањено емитовање филма „15 минута — масакр у Двору“ — који говори о злочину над штићеницима специјалне болнице и пензионерског дома почињеног током операције „Олуја“ — а потом молбе продуцената из Данске и РТС-овог одлагања емитовања због безбедности дела екипе филма у Хрватској.
Званична Хрватска овако реагује само десет дана после објављивања билтена Српског националног вијећа у Хрватској, где је на 70 страна само 2015. евидентирано 189 случајева говора мржње и насиља према тамошњој српској мањини.
Хрватско министарство спољних (које у свом називу има и европских) послова даје овакво саопштење само десет месеци после славодобитне прославе војне операције „Олуја“ у Загребу и концерта Марка Перковића Томпсона у Книну. Пре ове, обележена је и војна акција „Бљесак“, а хрватски државни врх у оба случаја није изразио жаљење за цивилним жртвама и прогоном српског становништва.
Нова хрватска влада — која се од првог дана формирања гуши и бави сама собом услед сталних гафова са министрима оптуживаним да праве листе издајника или да су имали оправдајући однос према злочинима режима из Другог светског рата — диже рампу на којој крупним словима другима спочитава мањкаве правосудне законе и однос према мањинама.
Е, па стварно, ово не да личи него је баш — корила коза монахињу.
Међутим, хајде да не изигравамо калимера, већ да протресемо хрватске увјете и уверимо се шта они то стварно траже.
Демистификовање увјета
Србија већ поодавно има позитивнодискриминаторске законе за мањине и нижи праг њиховог уласка у парламент. До сада у Скупштину Србије нису ушли само Сијукси, јер их нема у Србији. А и тамо где је требало да их буде, истребљени су.
Што се тиче случаја „Шешељ“, проблем није настао јер Србија није сарађивала са Трибуналом, већ је главни кривац за читаву „ујдурму“ управо Хаг, који уместо правде и права, константно испоручује преседане. Један од таквих, ранијих, јесте ослобађање хрватских генерала Младена Макрача и Анта Готовине. Званична Хрватска их је ономад дочекала боље него што су у Сплиту својевремено дочекивали кошаркашку екипу „Југопластике“ после освајања тадашњег Купа европских шампиона. Ма, боље од сва три дочека „Југопластике“ заједно.
Према српском Закону о универзалној јурисдикцији, Србија има право да суди и хрватским држављанима који се нађу на територији Србије, а оптужени су за ратне злочине. Хрватска с друге стране тражи да за процесуирање ратних злочина буде надлежан онај суд на територији где је злочин почињен. Правни стручњаци пак тврде да Србија овим законом не крши европске прописе, да је он у складу са преузетим међународним обавезама, па чак и да је његово оспоравање предимензионирано јер 90 одсто оптужених и процесуираних чине етнички Срби.
Притом, сарадња са тужилаштвима у региону постоји, па је могуће достављати доказе једној или другој страни.
Недовршена Европска унија
Дабоме, све је прозирно и бистро као вода на Плитвичким језерима. Чак је и иструлелим тракторским гумама којима је 250.000 Срба пре 25 година побегло из Хрватске јасно шта је циљ ове најновије барикаде. Иако Хрватска са Србијом има важне, пре свега, економске интересе — политика је кључ свега.
Без обзира што има оних који и после ове данашње вести тврде како је гарнитура хрватске извршне власти коју је предводио Зоран Милановић била далеко повољнија за Србију од садашње ХДЗ–Мост коалиције, не заборавимо да је и Зоран Милановић тражио укидање српског закона за ратне злочине. Сећамо се, такође, и да је Зоран Милановић у кампању за последње тамошње парламентарне изборе ушао из великог нок-дауна и да га је одатле вратила гранична криза са Србијом (према саветима америчких ПР стручњака, а проузрокована избегличком кризом), која му је на концу умало обезбедила поновни мандат на месту председника Хрватске Владе.
Док Хрватска није ушла у Европску унију, национална мањина тамошњих Срба имала је недовољно добар али неупоредиво бољи статус него сад кад је Хрватска већ неколико година пуноправна чланица ЕУ. Некадашњи премијер Хрватске Иво Санадер је, подсетимо, приликом састанака са колегама из Србије Војиславом Коштуницом, а потом и Мирком Цветковићем, чак нудио и доносио помоћ Србији на, како се то каже, путу ка ЕУ. Санадер је и први који је ишао на православни Божић код српске мањине… А онда је Хрватска ушла у ЕУ. И кренула ка рехабилитацији усташтва.
Садашња ХДЗ–Мост коалиција има век трајања нешто мало већи од ћириличних табли у Хрватској, па свака партија из те власти билдује домољубни набој. У очекивању нових избора, који висе у ваздуху, тај набој се, нажалост, најбоље билдује сукобом са Србијом.
Сума сумарум, ипак је највећи кривац Европска унија. А овај најновији пример свакако је само још једна, у низу, мањкавост Европске уније као политичке заједнице.
