Овај амерички аутор и истраживач тврди да је та преписка бацила ново светло на праве мотиве америчког естаблишмента у рату против Гадафија.
„У имејлу Блументала упућеном државној секретарки Хилари Клинтон 2. априла 2011, са којег је недавно скинута ознака тајности, Блументал открива разлог зашто је Гадафи морао да буде елиминисан“, пише Енгдал.
Позивајући се на неиндентификовани „извор на високој позицији“, Блументал пише Клинтоновој: „Према осетљивим информацијама којима овај извор располаже, Гадафијева влада има 143 тона злата и сличан износ у сребру… Ово злато је сакупљено пре актуелне побуне и намењено је за успостављање панафричке валуте базиране на либијском златном динару“, открива истраживач.
Гадафи није био једини афрички лидер који је пре желео да своје приходе од нафте претвори у државно-контролисане фондове, него што би их поверио банкарима Њујорка или Лондона, након америчког рата против терора који је почео на Блиском истоку и у Централној Азији.
„Изгледно је да ће суверена контрола растућег броја афричких и арапских нафтних држава над њиховим приходима од државне нафте и гаса до 2008. изазвати озбиљну забринутост Вол Стрита и Лондонске банке. Они потенцијално неће моћи да контролишу огромну ликвидност, која се мери у билионима“, наставља Енгдал.
У међувремену, 2009. године, Гадафи који је тада био председник Афичке Уније, понудио је државама континента да се пребаце на нову валуту, независну од америчког долара, такозвани златни динар.
Према речима овог истраживача, идеја коју је заговарао либијски лидер, наишла је на одобравање Бен Алија у Тунису и Мубарака у Египту.
Гадафи је позвао афричке народе да створе валутни савез којим би „златни динар“ постао главно средство плаћања нафте и других ресурса.
„Заједно са богатим нафтним фондовима арапског ОПЕКА, друге афричке државе, посебно Ангола и Нигерија, намеравале су да створе сопствене фондове од нафтних прихода, у време када је 2011. НАТО бомбардовао Либију“, пише Енгдал и додаје да су ти суверени национални фондови требало да Африку учине независном од колонијалне монетарне контроле.
Сан афричке нације истовремено је био ноћна мора финансијске елите Запада. У светлу свега овога, не изненађује да су Вол Стрит и Лондонска банка стали иза НАТО-ове кампање усмерене против „непослушног“ либијског лидера.
Енгдал указује на чињеницу да је нешто врло сумњиво стајало иза идеје да либијски исламисти које су подржавале САД креирају банку у стилу Запада у „егзилу“ (као и сопствену нафтну компанију), и то усред страшне борбе против Гадафијеве владе.
Истраживач цитира Роберта Вензела, који је у „Економик полиси џурналу“ написао да „никада није чуо за централну банку створену за само неколико недеља усред устанка“.
„Ово указује да имамо нешто више од групе побуњеника који трчкарају наоколо и да иза тога стоје неки врло софистицирани утицаји“, указао је Вензел.
Ти „интереси“ могли би бити повезани са могулима са Вол стрита и Лондона, који су желели да елиминишу идеју о панафричкој валути.
„Гадафијев сан о арапском и афричком златном систему независном од америчког долара је, нажалост, умро са њим“, пише Енгдал.
Ипак, прича још није готова — нови савез који почива на златом подржаној валути појављује се на Истоку, претећи да угрози хегемонију америчког долара. Ова група, коју предводе Кина и Русија, представља потпуно нови изазов америчкој монетарној доминацији, закључује истраживач.
