Принц Чарлс је, изгледа, једини државник који је завршио посету Београду и после само једног дана се опет вратио у Србију. Или од свих земаља региона највише воли Србију или је стварно тачно оно што су нас учили на часовима историје — да Србија није ни на Истоку ни на Западу, па је као таква подложна константном гурању са те средине.
Наиме, британски престолонаследник је у оквиру балканске турнеје прво посетио Загреб, прескочио Сарајево — али сигурно не, како црнохуморно приметише на друштвеним мрежама, због тога што овај град „добро дочекује престолонаследнике са супругама“ — дошао у Београд, отишао у Подгорицу, па се јуче вратио у Србију и у Призрену обишао саборни Храм Светог Ђорђа.
Чарлс између редова
И у Београду и јуче у разговору са Србима повратницима у Призрену на отварању међуверске конференције, принц је слао исте поруке: да је у помирењу пут у будућност, да освета није решење и да би народи Балкана требало да забораве прошлост. Не своју, пошто представник краљевске лозе зна шта је традиција, већ непосредну прошлост из грађанских ратова.
То су пристојни гестови какво је, уосталом, било и гостовање принчевског пара у свим државама на овој турнеји. Чак ту пристојност нису желеле да поремете ни суседне државе, па нису показале љубомору, коју иначе не умеју да сакрију, што је принц у Србији два пута.
Међутим, шта је стварни циљ Чарлсове балканске турнеје?
Поучени вишевековним искуством знамо да је енглеска максима: „Не постоје наши стални пријатељи и наши стални непријатељи, постоје само наши стални интереси“, њихова суштинска доктрина.
Такође, ако знамо да у Енглеској важи правило да је „краљево да краљује, а владино да влада“ и да краљица кад у тамошњем парламенту чита говор, то није њен говор већ експозе премијера — онда можемо закључити да принц Чарлс не може ништа самовољно да промени, али да је све што он каже став и британске владе.
Лоцирање енглеске подморнице
Шта је, онда, интерес Даунинг стрита на Балкану, који се крије иза цитираних хуманистичких порука? Како то Британија хоће да народи Балкана учине све да забораве ратне сукобе — свакако да то треба да учине и да сукоба никад више не буде — а не престаје са потпаљивањем ватре на том истом Балкану? Како то помирење траже они који, хајде да посматрамо последњих 16 година откад је у Србији са власти скинут Слободан Милошевић, само испостављају политичке захтеве?
Говорећи о парадоксу политике ЕУ према Србији, руски амбасадор у Београду Александар Чепурин примети за дневник „Политика“ како је „чудно да истовремено, као одговор на редовне поруке Београда о тежњи за убрзање европских интеграција, као одговор на озбиљне уступке, бирократе у Бриселу упорно настоје да наметну ствари које су у супротности са интересима Србије, између осталих и оне које се тичу Русије“.
Колико прошле године Британија је запалила ватру предлогом резолуције о Сребреници у Савету безбедности Уједињених нација, тобоже помирења ради, иако свесна да то неће довести до помирења, већ само до нових трзавица и сукоба.
Дакако, немало је оних који су ових дана трајања принчевске турнеје Балканом приметили да је управо Енглеска учинила превише тога да наруши мир који је владао у бившој Југославији и о чијем одржању сада толико на сва уста говори.
Ако знамо све ове чињенице, из ближе и даље прошлости, а притом се сетимо поучне максиме, чије ауторство приписују Махатми Гандију, да „ако на дну мора видите две рибице како се свађају, знајте да је енглеска подморница у близини“, јасно је да Британија нешто спрема.
Очување поретка (у успостављању)
Данашња Европа јесте (економски) Немачка, али кад кажемо Запад пре свега мислимо на Америку и Британију, па да не буде забуне што пишемо о Енглеској, помињемо Брисел, а мислимо свеукупно на Запад. Такође, битна напомена, ма колико сад неки примећивали како се, као, Британија поново враћа на Балкан, истина је да она са њега никад није ни одлазила.
За коначни одговор на питање шта, дакле, жели Енглеска, вратићемо се у 19. век. Наиме, тада је на простору данашњих Сједињених Држава коњаник (белац) који први стигне до (од белаца) незаузете земље побијао белу заставицу и тако добијао право власништва над том земљом. Овај пример помињу многи описујући првобитну акумулацију капитала.
Побијањем штапа за белом заставицом, дотични коњаник суштински каже: „Моје!“ А да би остало његово, морају уследити закони. Дабоме, нема закона пре власништва, већ после. Очувања ради.
Е, па слично је и са Балканом. И данас, наиме, важи геополитичка трка у побијању белих заставица и заузимању — не, првенствено, територија — већ утицаја над територијама. Кад имате утицај над територијама, лако ћете акумулирати капитал. После тога следе закони који све то учињено треба да заштите од неких других који би, у перспективи, да изнова побијају беле заставице.
Те законе одбране успостављених интереса данас Британци (читај Запад) називају — помирење.
Дакле, као да кажу, ми смо овде (на Балкану) да зацементирамо нашу сферу утицаја. Па ако нећете милом или ако не може милом, онда ћемо вам инсталирати сукобе. Кад вас распарчамо, онда ћемо то да озаконимо и тражимо да се љубите.
Пошто првобитна акумулација Балкана још није завршена, изјаве принца Чарлса само су најава онога што треба да уследи, али тек кад на Западу у потпуности буду сигурни да су оградили свој утицај.
Зато Запад тера Балкан да направи (можда и физички) отклон од Истока, зато константно инсистирање за увођење санкција Русији или за улазак у НАТО, док Русија са друге стране не тера земље Балкана против Европске уније (па и данас у Чепуриновом интервјуу за „Политику“) и једино је против ширења НАТО-а. Али као реликта Хладног рата, и не науштрб НАТО-а, већ због одбране Русије, јер је то ширење управо против Русије.
Принче, срећан пут кући. Чули смо Ваше лепе поруке. Мир на Балкану ће бити одржан. Још више ако се Ваши не буду мешали.
