Широк је спектар услова и узрока због којих државе настају и нестају — у савременом свету они се крећу од геополитичких и економских до еколошких. Тако је портал „Топ-тенс“ у својој анализи предвидео да ће у наредних сто година нестати најмање девет држава.
Ипак, историчар Чедомир Антић сматра да се не може лако предвидети настанак или нестанак неке нације, јер оне се разликују по судбини, величини територије, економској снази и још многим стварима. У једном тренутку, каже Антић, сваки народ западне у кризу, а каквих размера криза може да буде, поткрепљује примером Француске из 1940.
„То је ситуација када читав један свет пропада. Француска је била моћна држава која је победила у рату, али је касније, као последица унутрашњих друштвених кретања, супротности унутар француске културе, привредних, културних, социјалних тешкоћа, идеолошких лутања, кризе Треће републике, дошло до тога да Француску 1940. није имао ко да брани“, каже Антић.
Политиколог Слободан Јанковић каже да је непостојање органа власти, способних да је врше на целој територији, један од основних разлога за нестајање држава.
„То је, рецимо, случај са Сомалијом. Она формално постоји, али од 1989. у пракси не постоји. Тамо има неколико различитих држава. Пунтленд и Сомалиленд су, рецимо, територије које већ две деценије имају континуирану централну и локалну власт, војне јединице, условно речено валуту, тако да Сомалија заиста не постоји, осим формално, на карти“, сматра Јанковић.
Процесу политичке глобализације, који је праћен процесом економске глобализације, присуствујемо већ дуже време, каже Јанковић. Ти процеси подразумевају, са једне стране, преношење прерогатива централне власти на наддржавни ниво, а са друге стране, преношење њених прерогатива на нижи, регионални ниво. У томе Јанковић види још један разлог пропасти држава.
„Паралелно имамо јачање све већих транснационалних корпорација које у много чему преузимају овлашћења државе. Данас, закони који се доносе подређени су интересима страног капитала и страних држава“, каже он.
Формално постојање држава подређује се, додаје Јанковић, интересима транснационалних корпорација или су оне у неформалном колонијалном статусу. Хондурас или Хаити, где америчке компаније имају апсолутну доминацију на тржишту, где је преко 70 одсто капитала у рукама само једне компаније из само једне државе и где се комплетно законодавство прилагођава том капиталу, јесу такве државе, сматра Јанковић.
Антић, међутим, наводи и друге разлоге — један од њих је и депопулација. Он наводи пример старог Рима, који је у последњем веку свога постојања изгубио трећину становништва због депопулације.
„Људи више нису имали жељу да постоје, у држави која је била најмоћнија на свету, која је напредовала, али као да је неки циљ изгубљен — дивили су се варварима, који су сиромашнији од њих, који су гори од њих, али који су имали мотив да постоје“, каже Антић и повлачи паралелу са савременом Европом.
ЕУ је, каже Антић, једна од најмоћнијих светских заједница и велике су њене предности.
„Међутим, постоји друга чињеница, коју заборављамо. А то је да у укупној светској популацији, у укупној светској привреди, у укупним војскама света, у грађевинарству, у светској култури, ЕУ запрема мањи удео него што је запремала разједињена Европа пре сто година. То је чињеница, и уједињење Европе није последица успона него последица пропасти европских народа“, закључује Антић.
Пропаст држава је можда судбина, а можда и начин помоћу кога се човечанство брани да у целини не западне у кризу, сматра Антић и зато, према његовом мишљењу, постоје разни народи и разне цивилизације. Јер када би постојао један народ и једна цивилизација, додаје Антић, њихова пропаст била би и пропаст целокупног људског рода.
