Истина, књига написана на гелском језику, 70 година није превођена на енглески, а њену вредност ретко ко је могао да оцени чак и у самој Ирској.
Лист „Њујоркер“ прича о судбини романа, толико доброг да су се преводиоци све ове године плашили да га се лате.
„Прљавштина гробља“ Мартина О’Кајна није одмах објављена. Аутору су 1948. године одбили објављивање романа из разлога који многи могу само да сањају.
Издавач је сматрао да је роман превише „џојсовски“, али тада то није био комплимент.
Дело је првобитно објављивано у деловима у националном листу „Ајриш прес“ и тек је педесетих изашло као посебна књига.
„Прљавштина“ је одмах постала догађај у ирском свету — студенти су размењивали новине, омладина је читала роман наглас својим бакама и декама.
Седамдесетих година песник и критичар Шон О′Туама упоредио је сложену прозу О’Кајна с делима Семјуела Бекета и Џејмса Џојса.
Савремени ирски писац Колм Тојбин уверен је да је „Прљавштина гробља“ највећи роман написан на ирском језику.
Стручњаци за ирску књижевност називају дело О’Кајна ремек-делом, блиставим примером савремене европске литературе.
Сви ликови у роману су мртваци, не сенке и привиђења него управо мртваци, сахрањени на гробљу на западној обали Ирске у време Другог светског рата.
У књизи нема сижеа, сви ликови се разоткривају кроз дијалоге — десетине мртваца разговара, жали се, сплеткари и много псује.
Њихове приче су универзалне, разговарају о поквареним љубавницима, пијанкама, комшијама лоповима. Како наводи аутор текста Вилијам Бренан, такви разговори се могу чути у баровима и на станицама од Балтимора до Пекинга.
Мартин О’Кајн родио се 1906. године у породици сиромашних ирских пољопривредника. Избегао је судбину својих родитеља и постао учитељ у сеоској школи. Убеђени социјалиста, борац за права Ираца, ступио је у Ирску републиканску армију и ускоро изгубио посао учитеља. Залагао се за језичку аутономију Ираца, мрачно је гледао на будућност своје земље и говорио да ће, уколико Ирци изгубе језик, Ирска остати без националне књижевности, а то ће означити крај целог народа.
Готово седам деценија „Прљавштина гробља“, без обзира на велико признање, није била преведена, при чему проблем није у убеђењима аутора, жестоког противника владавине енглеског језика.
Познато је да је у првом уговору о објављивању романа била тачка о његовом могућем каснијем преводу, али уз обавезан услов да текст превода мора да се допадне издавачу.
Аутор који би успео адекватно да пренесе језичку сложеност романа дуго није био пронађен. Аутор „Њујоркера“ сматра да О’Кајнов роман пао као жртва сопственог угледа. Издаваче и преводиоце притискала је свест да је неопходно направити идеалан превод који би био канонски.
Ситуација се, коначно, променила 2009. године, када је права на књигу добила ирска издавачка кућа „Кло Јар-Конахт“, која је имала „храбре“ ауторе. Почео је рад на два превода одједном.
Први, под називом „The Dirty Dust“, објављен је прошле године. Превод је урадио ирски писац и преводилац Алан Титли. Весели и живописни текст обилује фразеологизмима, али је у њему снажан глас самог Титлија.
Други превод, назван „Churchyard Clay“ припрема се за објављивање у марту ове године. Ирски аутор Лајм Мак Кон Ајомер радио је над њим заједно с енглеским картографом Тимом Робинсоном.
Ајомер је у младости много пута имао прилике да види како Мартин О’Кајн пије у баровима, а једном је чак морао и да пијаног писца води кући. У превођењу се придржавао принципа да буде веран аутору. Због тога је други превод испао суздржанији, а посебно је то приметно у избору псовки.
Оба превода су користан подсетник на то да је боље имати неколико интерпретација текста, него једну „савршену“.
