Шта се десило са Турском, која је до пре неколико година била једна од најстабилнијих земаља у немирном и дубоким поделама растрзаном региону?
Земља из недеље у недељу клизи у хаос, а њени становници живе у ритму терористичких напада.
Последњи у низу је самоубилачки напад који се догодио прошле суботе у једној од централних трговачких улица у Истанбулу, када је погинуло четворо пролазника који су се ту задесили, углавном странаца. Улице ове трговачке и туристичке Меке су се испразниле, а у њене житеље се увукао страх.
Од прошлог лета, када је почела серија терористичких напада, земља је у приправности. Позорница ових напада су најчешће два највећа града, Истанбул и Анкара. Од осам терористичких напада који су извршени од јуна, три су се догодила у Анкари и два у Истанбулу. Њихови аутори су или припадници ДАЕШ-а или Курди, против којих Турска води рат. Само у марту су се за мање од недељу дана догодила два напада — 13. марта у Анкари, када је погинуло тридесет петоро и шест дана касније у Истанбулу.
Туристи све више избегавају Турску, донедавно омиљену дестинацију Европљана и Руса, што ће додатно ослабити турску економију у којој је туризам једна од главних привредних грана.
Упркос изнуђеном споразуму са Европском унијом о повратку избеглица који је постигнут у петак, унутрашња и спољна политика турског председника Реџепа Ердогана доживљава фијаско. Турска је изолована на међународној сцени и подељена на унутрашњој. Секуларна, модерна Турска узмиче пред исламским конзервативцима из Ердоганове странке чији назив, Партија правде и развоја, у садашњим околностима звучи анахроно.
Како се Турска нашла у оваквој ситуацији? Након година стабилног привредног раста, који су од Турске направили привлачног економског партнера, стагнирање привреде је довело до социјалних тензија на које су се надовезале политичке.
Ердоган, који је на власти од 2003. године, прво као премијер а потом као председник, на ове тензије је одговорио аутократски, обрачунавајући се са опозицијом и гушећи медије. Борба да задржи контролу претворила се у параноју од када је дипломатска позиција Турске ослабила.
Турска више нема пријатеља. Њени односи са Русијом, који су једно време били у успону, претворили су се у отворени сукоб када је Анкара срушила руски војни авион изнад сиријске границе, потез који су чак и непријатељи Москве видели као неразуман.
Односи су захладнели и са Вашингтоном, њеним главним савезником и партнером у НАТО-у. Турске власти приговарају америчким представницима да се у борби против ДАЕШ-а ослањају на Курде, са којима Анкара води рат на својој територији. Ердоган нема ни праве савезнике у арапском свету, а још мање у Европској унији. Споразум који је Анкара постигла са Бриселом је споразум из рачуна за обе стране и питање је како ће бити спроведен и колико ће трајати.
Турска, која је ушла у спиралу насиља, изолована је и не зна више куда иде. Анкара плаћа цену кокетирања са радикалним исламистима који су годинама несметано пролазили кроз њену територију да би се домогли Сирије и тамо борили против сиријске војске и председника Башара ел Асада, кога су и Ердоган и његови западни савезници желели да сруше, макар и по цену ширења Исламске државе. Турска је, као и њени западни савезници, дуго затварала очи и пред трговином нафтом која је ишла преко њене територије и пунила касе ДАЕШ-а.
Као и раније у историји, непријатељи непријатеља су се сада окренули против њих.
