Након атентата у Бриселу страх је освојио још једну територију. Европске престонице су у опсадном стању, мере безбедности су подигнуте на највиши ниво. Војне, полицијске и обавештајне јединице су у приправности. Састанци на државном врху личе на ратне савете. Атентат се догодио у Бриселу, неформалној престоници Европске уније.
Атмосфера је тешка, преовладава осећај рањивости и немоћи.
Прва реакција грађана је да се окрену држави и уздају у њене механизме заштите.
Као и након атентата у Паризу, 7. јануара и 13. новембра, први задатак европских влада је да оставе утисак да владају ситуацијом, али све је мање оних који у то верују.
Пред фанатицима који су спремни да дају свој живот, повлачећи са собом у смрт анонимне цивиле, свака тактика је јалова. Терористи су испунили задатак — створили су утисак да опасност вреба свуда, са свих страна. Европске владе сада стављају пред своје грађане избор — слобода или безбедност.
Њихов одговор на тероризам је затварање граница, увођење још веће контроле на границама Шенгена.
Французима, којима је тероризам постао главна опсесија, спремни су на ограничавање слобода у име веће безбедности — 84 одсто испитаника према анкети коју је објавио Фигаро. У једној другој анкети, дан након атентата у Бриселу, на питање да ли вам снажније мере безбедности уливају сигурност, 70 одсто испитаника је одговорило негативно.
Мере безбедности нису довољне, као што ни затварање граница неће зауставити терористе. Правдајући ту меру стручњаци за безбедност говоре о лажним пасошима које користе терористи. Међутим, терористи који су напали Париз и Брисел нису увезени, они су „домаћи“, производ радикализације која се догодила на европском тлу, пре него што су ратовали у Сирији.
Они су рођени на територији држава у којима су починили терористичке нападе. Да нису усамљени у својој „борби“, показују мреже јатака које су имали у градовима из којих су дошли. Најтраженији човек у Европи, Белгијанац Салах Абдеслам, осумњичени број 1 у атентатима у Паризу, није покушао да пређе границе Шенгена. Ухапшен је у свом кварту у Бриселу, злогласном Моленбеку, где се успешно крио од новембра, међу својом салафистичком „браћом“.
Док год је пажња усмерена на санирање последица, а не на узроке тероризма, опасност неће ишчезнути.
А узроци овог новог таласа тероризма су сложени и имају исто толико везе са европским друштвима колико са хаосом на Блиском истоку. Насиље у којем су страдали невини у ратовима које су западне земље водиле у том делу света, али и у Авганистану и Либији, враћа им се као бумеранг.
Фанатизам обавијен у плашт верске борбе је већ дуго интернационалан — следбеници салафистичке групе ДАЕШ, којој су се прикључили Абдеслам и другови, долазе из више од 80 земаља. Феномен радикализације погађа пацификована европска друштва исто колико и ратом разорене заједнице на Блиском истоку и у Африци.
Зато би и одговор требало да буде интернационалан. До сада то није било могуће због дубоког антагонизма међу водећим силама на међународној сцени — САД, заокупљенима да задрже војну и економску доминацију, и њених западних савезника, окупљених у НАТО–у, са једне стране, и Русије, која је решила да се супротстави једнополарној архитектури света. Уместо да заједно са Русијом ради на безбедности европског континента, европска заједница, заједно са САД, упустила се у опасне ратне авантуре чија је последица прекрајање геополитичких карата, измештање читавих популација и ширење фанатичне идеологије која је сада уздрмала саме њене темеље.
