Коалиција „Родољуби“ — у којој су поред Српског отаџбинског фронта и Источна алтернатива Драгана Тодоровића и Српска лига Александра Ђурђева — заједно са Мађарском лигом, како сведочи Синиша Ковачевић, препознала је невероватан степен коинциденција у програмским начелима са партијом Српско–руски покрет, па су зато одлучили да заједно наступе на предстојећим изборима. На замерке дела јавности који њему и коалицији „Родољуби“ спочитавају да улазе у Парламент као руска мањина због нижег изборног цензуса, Ковачевић за Спутњик каже да неће бити на листи за Парламент и да мандати нису оно чему теже.
„Са друге стране коалиција Родољуби, као свој архислоган, архиполитичко начело има реченицу или сентенцу: ’Хоћемо савез са Русијом‘. Нисмо ушли у коалицију са ромском или ескимском странком да бисмо ушли у Парламент. Нас су спојили готово идентични програми који се тичу неких темељних, пре свега моралних и политичких, начела. Реците ми један једини морални проблем да се овог тренутка не буде уз Русе? Сад је руска страна у моралном контексту, и унутрашњем и спољном, потпуно неупитна. Потпуно недвосмислено етична“, каже Ковачевић.
Замерке које су се чуле у јавности нису биле за везивање са Русијом, већ се спочитавало да се користи нижи праг уласка у Парламент.
— Користи се јер је закон такав. Овде се ради о готово фасцинантној коинциденцији, не само на том фону односа према Русији, него и на неким другим стварима које се тичу ресуверенизације Србије, забране продаје и дугорочног закупа обрадиве земље странцима, да се мора утврдити начин стицања имовине, да напокон треба помоћи овим несрећницима који су у дужничком ропству које се зове швајцарски франак.
Зашто нисте на листи за Парламент? Видимо да и вербално неке ствари знате добро да објасните.
— Па не занима ме рад у Парламенту. То захтева врсту интелектуалне дисперзије на коју у овом тренутку нисам спреман. Са друге стране имам амбиције и намере да још неке људе ишколујем, да напишем још неку драму, снимим још неки филм. А улазак у политику проистиче из мог вишка одговорности.
Упорно, 20 година, говорим о томе како Србија умире. Како столари који праве мртвачке ковчеге живе одлично, а ови који праве колевке немају ’леба да једу. Упорно говорим да се једна Рума годишње избрише са мапе Србије. Упорно говорим о томе да се 34.000 људи, дакле грађана Србије, мање роди него што умре. Упорно говорим о томе да је Србија пуста. Да је Источна Србија потпуно празна, да вам у школи у којој сте пре 20 година имали 200 деце данас расту зове. Кад пролазите кроз земљу, а не сретнете ниједног орача, ниједног ловца или пецароша то постаје морално питање, а не више безбедносно. Упорно говорим о томе да је свака друга кућа у Војводини празна, а свака трећа урушена. Упорно говорим о томе да је пут у НАТО странпутица, да је пут у Европу пут у комфорну мермерну гробницу, али ипак гробницу. Нарочито кад сте мали народ — да одмах направимо ту врло битну и значајну дистинкцију шта је Европа као мега држава и великогермански пројекат, а шта је Европа цивилизацијских, уметничких и свих других достигнућа према којима треба тежити.
И сами сте поменули Ваше сфере интересовања ван политике. Немало је оних који кажу — шта ће Синиши Ковачевићу политика?
— Видите, дате један добар интервју, рецимо у НИН–у. И онда звони телефон цео један дан. И кажу: одличан ти је интервју, браво мајсторе, феноменално си говорио. И крај. Не можете без организоване структуре мењати ствари. Можете као интелектуалац кевтати и лајати колико год хоћете, политика захтева да се лаје из чопора. Па није политика простор за битанге само. Ваљда у политици има простора и за неке мислеће људе, не само уметнике, него и мислеће лекаре, мислеће инжењере.
Зар није било неке партије у Србији која би позвала Синишу Ковачевића, баш због тога што рекосте да Вам треба чопор за политичко деловање? Него се — како видимо последњих година — мучите са странком, па идете у једну коалицију, па сад у другу. Очито је да постоје проблеми.
— Велики руски песник Борис Пастернак каже: „Није живот што и пољем прећи“. Нормално да има проблема.
Дакле, био сам део политичког система који је добро функционисао до првог колапса. А онда схватите да су ти људи — који су били, не само у ДСС–у, него и у ДС–у — уписали себе у власт, а не у странку. Да иза њих нису биле ни идеје, ни идеали, него просто потреба за синекуром.
Мислећи човек мора да пружи одређену количину отпора. Свему. Дакле, деспотији, диктатури, фашизму, нацизму, одсуству слободне мисли. Кад те термине набрајам, слава Богу, не говорим још о Србији.
Осим Драгана Тодоровића и Александра Ђурђева, можете ли навести још нека имена са Ваше листе?
— Радије ћу вам поменути групу младих мађарских интелектуалаца који су основали политичко удружење које се зове „Мађарска лига“, на челу са Леваи Чонгором. То су људи који су, замислите, завршили факултете у Мађарској, али који Србију доживљају као своју отаџбину.
Које ствари ће се потрудити да промени Ваша политичка групација ако уђе у Парламент?
— Радићемо све да спречимо прелазак Србије у аутократско друштво, у принцип мишљења од којег се мени зноје дланови, а то је идеја о вођи који је непогрешив, који је свеприсутан, који се разуме у све и који је неопходан.
Друго, да бисте правили неке ствари које се тичу реформе друштвеног, политичког, економског и моралног система вредности, морате бити на власти. Овог тренутка је довољно бити камен у ципели, бити неко ко ће сметати унисоном понављању мантре да Европа нема алтернативу. Србија нема алтернативу, српско небо нема алтернативу. Рука на темену српског детета нема алтернативу.
