„О боже мој, четрдесет година!“
Може ли се ова пресуда на неки начин злоупотребити и искористити за нове притиске на Републику Српску?
— Ја нисам нереални оптимиста да Вам кажем да је то немогуће. Па ипак на овом свијету мора некад да буде правде. А они су сто пута погазили међународно право. Ово суђење нема везе са правом. Некад сам се питала — мисле ли они на своју дјецу? Замислите како је то кад подбаците у струци! А они су очигледно подбацили у струци. Да ли су слаби професионалци, да ли су слушали наређења (ја мислим да се о томе ради)? Узмите само Нирнбершки процес. Колико је жртава било, на коликој територији… па је процес завршен за неколико месеци. Интересовала сам се за тај процес док сам била у ћелији у Стокхолму. Алберт Шпер је био архитекта који је Хитлеру изградио све оне зграде које су подсећале на Римско царство. А за време рата, кад су Немци губили на источном фронту, постао је министар наоружања. Шпер је написао аутобиографију из које се видело како је живео у заробљеништву.
Упоређивала сам овај суд и онај суд, изрицање пресуде онда и тада, служење казне онда и сада. Сад има на хиљаде хуманитарних организација, а онда је био само Међународни Црвени крст. Много хуманије се поступало са затвореницима.
Годинама се питам како је могуће да је Шпер добио 20 година, а ја 11. И ево сад Радован — 40. И још да Вам кажем, у оно време, нико од Јевреја чувара није могао бити са оним осуђеницима на временску казну. А код мене су стражари били један Хрват и једна муслиманка која ме није ни именом звала, него: „Ти, излази“. Две муслиманке су ме сваког јутра подсећале да ће ми Бин Ладен судити и показивале ми руком преко грла да ће ме заклати. А Крстића само што нису преклали!
А генерал Шпер је служио казну у својој земљи, посећивале су га супруга и ћерка кад год су хтели. Он прича како му жена плете џемпер! Ја сам о томе могла само да сањам! А мене су кад сам стигла у Стокхолм просто гурнули у једну собу, и две жене са рукавицама су ушле. Помислила сам да ће ме задавити, а оне су почеле да цепају одећу са мене. Да су бар рекле „скини се“. Тада сам последњи пут била у својој одећи. А Шпер је у дворишту замка у којем је служио казну одгајио фин воћњак!
— Бих све.
Све бисте исто радили?
— Знате због чега? Повод је био језив. Прво, колико год сам била оптимиста, и имала сам доста пријатеља и пријатељица муслимана. Али када је убијен стари сват пред старом православном црквом, схватила сам да је све то била симболика. Пуцали су у заставу и убили старог свата. Ја и Кољевић покојни кажемо то на председништву, а Алија Изетбеговић одговори: „Могу вам гарантовати да ћемо ми за 5–6 дана убицу наћи, ово је скандал један, ово је ужас“. Знате шта је рекао након седам дана: „Еее мало је другачије, имам информацију да су то Срби направили да изазову рат“. Јао. Сад можда није чудновато, али иза Маркала које су они исценирали, иза кола која су кроз Сарајево пролазила из којих су пуцали на властити народ, иза намештене Сребренице, стоји нечије наређење. Јесте, страдали су људи у Сребреници, нема ни говора да нису, али по чијем налогу?
Чијем?
— Клинтона. Клинтон је рекао: „Америка ће ући на вашу страну, муслиманску страну, у рат, бомбардоваће Србе, ако дозволите да четници уђу у Сребреницу. И не сме бити мање од 5.000 масакрираних.“
Коме је то рекао?
— Рекао је Алији Изетбеговићу. Алија Изетбеговић је то пренео ратном председништву, ја сам читала записник. Тај Хрват у Хагу ми је дао записник. Мој адвокат није могао доћи до записника. Каже: „Ово вреди 20.000 марака". „Е па…“, рекох. Ја баш нисам имала то, нити сам сматрала да је то важно, тако да сам ја читала стенограм шта је рекао овај, шта је рекао онај. Алија Изетбеговић је рекао: „Клинтон ме наговара“. Па сад, после неколико година, одштампана књига, Американац који је све време рата био у Сарајеву, каже то исто. Има и преведена књига, како оно беше наслов… имам и на енглеском и на српском, ако Вам затреба. Тачно пише.
И како је било даље — Алија је организовао да уђу…
— Алија је то саопштио председништву, а члан ратног председништва био је Сефер Халиловић који је овом реченицом рекао „Алија, ти си полудео“. Па ипак се то десило, а у састав групе која је то извршавала, нису то били само Срби. Ердемовић — Хрват, био је један Словенац, ја се нисам бавила тиме, али да се то анализира, то би се видело да је то све намештаљка. А син Сефера Халиловића је написао књигу где је тачно описао да је Орић добио наредбу да се повуче у Тузлу месец дана пре…
Пре Сребренице?
Караџић се повукао у договору са Холбруком уз обавезу да се не бави даље политиком. Заузврат је требало да добије неприкосновеност…
Ја о томе ништа не знам, а читала јесам и то баш сада када сам се вратила. Ја нисам била персона од поверења Радована Караџића, он је морао да се повуче, јер је већ тада против њега била подигнута оптужница. Морао је да оде да не би РС пропала, а за њим је морао да оде и Младић.
Када је болесник на столу, доктор каже: „Ја ћу Вам ампутирати ногу да останете живели.“
Чудно је што је Караџић наставио да живи у Бањалуци и то што су припадници СФОР–а пролазили поред њега, а нису га хапсили.
Па, нису га хапсили јер је постојао договор са Холбруком?
— Замислите тежину коју он има, а нема ништа црно на бело. Такве ствари треба да се ставе црно на бело, па се онда потписује. Срби још ударају печат на то.
Али ако се верује другој страни?
— На основу чега можете да верујете Холбруку? Мада, дошао је у Бањалуку, па ме питао где сам била када је „Олуја“ ишла ка Бањалуци. Ја сам рекла у Бањалуци, мени је бежаније доста од 1941. године. Шта буде са Бањалучанима биће и са мном. Питао ме је да ли знам ко је зауставио „Олују“ код Бочца и није дозволио да Туђман попије кафу у хотелу „Босна“ у Бањалуци? Питала сам: „Ко?“. Он је рекао ја, а ја сам му се захвалила. Слушала сам на шведској ТВ његов интервју са Кристијан Аманпур у којем признаје да је његова највећа грешка што је дозволио стварање Републике Српске.
Неки кажу да је баш Ваша заслуга што постоји Република Српска, да сте је ви спасили…
— Ја сам је спасила само утолико колико сам брзо узела Дејтонски споразум. Ја на те преговоре никада нисам ишла, ја сам се бавила хуманитарном облашћу. Међутим, када сам изучила Дејтонски споразум, схватила сам да је праведан, а то зависи од циљева. Једини циљ Срба и Радована Караџића био је да се не понови 1941. година.
Муслимани су најављивали да ће, када их буде 51 одсто на овим просторима, формирати исламску џамахирију. Срби су пре Другог светског рата били доминантан народ, а Хрвати су свој циљ постигли са својих 17 посто. Дошао је НДХ, поубијали су Србе, а муслимани су били све бројнији. Зато је РС била битна да се не понови 1941. године, а имали смо страшна сигнал: „Убити старог свата пред старом црквом и пуцати у српску заставу“, то вам следује Срби у БиХ! Али није тако било као што је било 1941. године.
Муслиманима је обећавана декларација која до данас није реализована и они су незадовољни Дејтонским споразумом. Ја сам једино незадовољна што моје вољено Сарајево није у Републици Српској и што ја више тамо не могу да одем. Хрватска матица је савршено прошла, а наша, српска матица нема Косово, Црна Гора се одвојила, у Војводини „нешто причају“ — као да миш са стране све једе. Тако, ако је Хрватима тешко у БиХ имају то задовољство да су остварили свој сан, а ја бих радо што–шта жртвовала од свог задовољства само да су Косово и Метохија у Србији.
