Спасићу је, како каже, смешно када чује да се на Западу говори о заједничкој борби против тероризма. Заједничке борбе против тероризма, према његовим речима, нема јер свака земља настоји да терористу кога открије склони у неку другу земљу.
„Видимо да су Турци имали у рукама једног од терориста из Брисела, али су га елегантно пребацили у Холандију. Поставља се питање како су га Холанђани исто тако елегантно пребацили у Француску, а како су га Французи сместили у Брисел. Најзад се открива да су Американци знали целу ову причу“, каже Спасић.
Како се југословенска служба борила против терористичких претњи? Које су биле њене методе?
— Испрва смо учили од Руса. Велики број наших старих оперативаца ишао је у Москву на обуку, међутим, током времена усавршавали смо своје методе. Имали смо их читав низ. Постоји метод у којем покушавате да обавите разговор са терористом. Не наравно ја, као оперативац, али пошаљете некога који ће му скренути пажњу да не угрози себе.
Кога пошаљете, ако није оперативац?
— Ја одем и разговарам са оцем тог терористе, или, не одем ја, него пошаљем њиховог кума кога замолимо. Друга мера јесте да интензивно почињете да пратите шта он ради, а то значи да му убацујете ваше сараднике. Ви сте терориста, а ми вам убацимо нашег човека који се представи да је већи папа од папе. Трећа метода је када се ви директно обраћате њему. Четврта метода јесте пријава страним службама. Ако видимо да они не реагују, примењивали смо мере да га намамимо у земљу да га ухапсимо, све до елиминације, оно што је у америчком правосуђу данас дозвољено. То су неке од метода. Наравно да је елиминација терориста била последња мера.
Који је био најтежи случај када је служба затајила?
— Године 1972. у нашу земљу је ушла група од 19 усташких терориста која се скупила са свих страна, али је центар био у Аустралији.
Бугојанска група, припадници Хрватског револуционарног братства, који су у Југославију упали са циљем да подигну устанак, сруше Југославију и обнове НДХ?
— Јесте, Бугојанска група, ми смо је звали „Операција Радуша“, они су је звали „Феникс“. То је једини пут када је служба ухваћена на спавању. Знали смо да се нешто спрема, али никако да дохватиш праву ствар. Они су се провукли и дошли све до средишње Босне.
Како служба није могла да сазна за њих? У чему је био проблем?
— Стране службе су толико стајале иза тога, толико су измешале карте — четворо је дошло из Аустралије, двоје из Француске, један из Аустрије… Убили смо се тражећи их по Европи, а они су били сакривени у једном логору Легије странаца. На крају је та група ликвидирана. Само четворо је ухваћено и то вође. Од тога су тројица стрељана одлуком Војног суда у Сарајеву, а Лудвиг Павловић је, зато што је био малолетан, осуђен на 20 година робије. Налазио се у затвору у Сремској Митровици.
Након упада те групе одржана је седница Савета за заштиту уставног поретка. Саветом је у то време председавао Владимир Бакарић, високи хрватски руководилац. Тито је био веома љут и питао је Бакарића како је могло да се догоди да та група упадне у Југославију. Бакарић, туц–муц, како да објасни. И Тито му се тада обраћа и каже: „Дајте Владо, будите тамо вани мало радикалнији“. То је био знак, Тито је наредио да се комплетна борба против тероризма пренесе у иностранство.
Поседујете ли податке колико је терористичких акција било изведено против Југославије?
— Од 1945. до 1983. служба има потпуну евиденцију. Око 1.430 акција су припадници усташке, шиптарске, српске и још неких емиграција, чак и македонске, извели против Југославије, што у земљи, што у иностранству. Углавном су те акције биле у иностранству, јер у земљу нису могли да уђу, сем пар пута.
Да ли је служба врбовала чланове терористичких организација? Доста се говорило о томе да је покојни хрватски министар одбране и један од вођа усташке емиграције, Гојко Шушак, у ствари био сарадник службе.
— Наравно да смо врбовали све њихове руководиоце. Имате Николу Штедула, председника Хрватског државотворног покрета, који је живео у Шкотској и који је сада високи функционер МУП–а Хрватске, који је организовао и учествовао са својим оперативцима у убиству нашег амбасадора у Шведској Владимира Роловића. Штедулова жена је била врбована. Не да смо врбовали, него смо и сами формирали организације, ако је било потребно и на тај начин покушавали смо да унесемо раздор унутар терористичких групација. Јер када унесете раздор међу њих, оне почињу да се међусобно обрачунавају. За терористе је најважније да прикупе новац, који не користе за терористичке акције, већ за себе.
Колико су терористи из емигрантских терористичких група били професионални? Гледајући, на пример, филм о покушајима групе окупљене око Николе Каваје да убије Тита, чини се да је њихов професионализам био на ниском нивоу.
— Када говоримо о четничкој емиграцији, то је била смејурија. То је била једна неозбиљна скупина која се углавном свађала око пара. Наравно да су били под контролом ФБИ. Ми то знамо. Они су од неких кутија покушавали да направе неке експлозивне направе, нису имали подршку као што је имала усташка емиграција која је била јако опремљена, и чији су чланови ишли на курсеве, користили су логоре, као у Француској.
Ко им је држао курсеве? Како су могли да користе логоре Легије странаца?
— Ко је обучавао хрватске јединице за време „Олује“? Бивши амерички обавештајци и војници, у Немачкој пензионисани припадници БНД. Сада имате ситуацију, приликом суђења Перковићу и Мустаћу у Михену, невиђену глупост. Суђење из којег Немци не знају како да изађу. Сведочио сам на том суђењу путем видео–линка.
Не можемо да говоримо о тој теми, а да не поменемо Стјепана Ђурековића, бившег директора ИНА, који је емигрирао у Немачку, постао један од вођа усташке емиграције и тамо је убијен. За то су оптужени бивши челници хрватске службе Јосип Перковић и Здравко Мустач. Шта је суштина у том случају?
— Суштина убиства Ђурековића јесте у томе што је Стјепан Ђурековић био агент немачке обавештајне службе БНД. О томе ми је причао Нобило (загребачки адвокат Анто Нобило, Перковићев и Мустачев бранилац). Немци су их одвели у глуву собу и показали им досије о томе. Седам година је Ђурековић одавао колико наша војска има нафте, где је претаче, где су тенкови, где иде које гориво. Он је то све знао. Нобило каже да су могли да имају увид у досије, али је забрањено да било шта изнесемо из њега. То само потврђује тезу да нема сарадње између служби. Можемо само да разменимо спискове. Али да ми сарађујемо — не, свака земља ће гледати да то кукавичје јаје, ако може избаци из своје земље и да га пребаци у туђе двориште.
