„Гробарски треш романтизам“ — Партизан је стуб српства (фото, видео)

У последње три деценије важи правило — кад кажем „навијач“, мислим „хулиган“, што је синоним за пијаног силеџију, припадника паравојски, убицу, дилера дрогом… А онда се појавила група „Гробарски треш романтизам“ (ГТР), која је представу о навијачима преокренуо за 180 степени.

ГТР је постао познат по осликавању Београда муралима угледних „гробара“, организацији изложби, позоришној представи „Кадињача“, панк концертима… За нешто више од три и по године постали су културни феномен који превазилази границе Србије.

Суоснивач ГТР-а Иван Л, тренутно незапослени професор енглеског језика и књижевности, каже да је, као и све у „гробарству“, ГТР настао спонтано.

„У септембру или октобру 2012. смо се спрдали на Фејсбуку и ја сам урадио обраду песме Лорда Бајрона ’She Walks in the Beauty of the Night‘, која гласи ’Живим за Партизан и фајт‘, а испод сам написао коментар — ’Гробарски треш романтизам“. Написао сам још неколико обрада и другар Иван С, нас двојица смо суоснивачи ГТР-а, рекао је хајде да направимо фејсбук-страницу. После 250 лајкова причу о нама објавио је Б 92. И онда је почело лудило“, каже Иван за Спутњик.

У међувремену прешли су пут од фејсбук-странице до друштвено-уметничког покрета у оквиру кога се организују изложбе, концерти, осликавају мурали. Позоришна представа у њиховој продукцији, „Кадињача“, на редовном је репертоару „Пароброда“. Најављују и прву навијачку модну ревију у свету под окриљем ГТР-а, која би требало да се одржи средином априла.

„Биће то панк модна ревија, а ла Вивијен Вествуд“, каже он.

ГТР блиско сарађује са панк-рок бендом „Група ЈНА“. Марко, творац „Групе ЈНА“ и Иван су блиски пријатељи.

„Mного ствари смо радили заједно. Помагао сам му у писању текстова за песме, а он мени у организацијама изложби. Те две приче су јако повезане и мислим да их тако и људи споља перципирају“, додаје Иван.

Најпознатија заједничка акција ГТР-а и „Групе ЈНА“ је осликавање Београда муралима угледних „гробара“. Први је урађен на лето, пре две године, на стадиону ЈНА — „Генерација Хејсел 1966“. Прошлог лета урадили су Душка Радовића у Добрачиној и од тада је урађено око 25 мурала у Београду.

Једини мурал који је некоме засметао је био Страмеров код Филозофског факултета. Након што је Страмер „префарбан“, организован је протест.

„Добили смо зелено светло да поново урадимо мурал Џоа Страмера на истом месту, али никако да се договоримо кад да почнемо. Кад-тад Страмер ће се вратити“, каже Иван.

Као и остатак ГТР екипе, није имао хулиганску прошлост.

„Навијачи смо Партизана и ако нас неко нападне — бранићемо се, али нисмо хулигани. Досије ми је чист као суза“, каже Иван.

Признаје да међу његовим најбољим пријатељима нема „звездаша“.

„Мој најбољи другар из детињства навија декларативно за Звезду, али и њему се временом смучило шта је Звезда постала због политике, Небојше Човића, Вучића… Не знам да ли му се згадила Звезда због мог утицаја или зато што је паметан човек. Мислим да је паметан и да је скапирао и сада навија за Манчестер“, каже суоснивач ГТР-а.

Према његовим речима, Звезда је организован полицијско-удбашки клуб, а Партизан војни, чији су навијачи отпадници друштва. „Мислим да за Звезду навија средњи слој, а за Партизан или елита или најнижи слојеви“.

На питање шта мисли о тези да је Звезда један од четири стуба српства одговара: „Слажем се — Звезда представља све оно што је најгоре у српству. Партизан је српскији клуб у изворном смислу, у смислу шта би српство требало да представља. Мислим на оно што су представљали Пекић или Слободан Јовановић, прави српски интелектуалци, а не псеудопатриоте попут Лазанског“.

Разлика између нас и навијача Звезде је у томе што се ми не стидимо своје прошлости, додаје.

„Нас су основали војни генерали Пеко Дапчевић, Светозар Вукмановић Темпо, Коча Поповић, али ми не покушавамо да префарбамо историју. Звезду су основали Крцун и Бугарчић, а они себе представљају као реакцију на комунизам у марту ’45, што је толико шизофрено да немам коментар. О четири стуба српства најбоље говори то што је њих основао Крцун, човек који је лично стрељао Дражу Михајловића и Бугарчић, управник Голог отока“, каже Иван.

Кад је реч о инспирацији, каже да га је инспирисала девојка за којом је патио, али и „сви људи који су део светле историје Партизана“ — Манце, Чава Димитријевић, Борота, Сале Ђорђевић, Дуле Вујошевић, као и навијачи попут Душка Радовића или Слободана Алигрудића.

„Наравно, инспирација су и уметници и писци који никад нису били ’гробари‘, а за које ми мислимо да јесу. Кад гледаш свет кроз ГТР наочаре, сви су или са ове или са оне стране брда, односно универзума“, додаје.

Поносан је због културне мисије ГТР-а.

„Ми смо нешто рекли, мислим да смо оставили неки траг, не само што се тиче Партизана, него и неке београдске приче. ГТР је од обичне фејсбук-странице постао покрет или идеја. Направили смо причу која живи и која је и даље андерграунд. Немамо финансијере, искључиво функционишемо од ентузијазма чланова. Глумци који глуме у представи су сви ’гробари‘, завршили су ФДУ и не узимају новац за ’Кадињачу‘, као и другарица која је редитељка. Једини извор прихода је од продаје мајица. Све што радимо, радимо на грбачи ентузијазма“, каже Иван.

О културном утицају на млађе говори фејсбук-страница „ГТР клинци“, која окупља децу од ’98. до 2000. годишта.

„Један од њих је бежао са часова физике да би читао Орвела. То ми је најупечатљивији моменат нашег утицаја. То је баш ГТР — ту има и момената бунта и бега у неки свет књижевности где су ствари лепше“, додаје.

Честитке од „звездаша“ нису добијали, али сматра да организовани навијачи Звезде поштују то што су урадили, самим тим што не покушавају да скрнаве мурале.

Убеђен је да их управа Партизана не воли.

„Пре свега, зато што пљујемо управу. Друго, зато што под нашим утицајем морају нешто да раде, а мислим да то не желе и зато нас не подносе“, каже Иван Л.