Као и у свакој предизборној кампањи, једно од питања која се постављају у узаврелој предизборној атмосфери је и имају ли српске партије идеологију?
Многи сматрају да већина странака и нема идеологију, јер је реч о интересним, неидеолошким организацијама чији је циљ да се докопају власти и „поделе плен“.
Научни капитализам
Зоран Ћирјаковић, предавач на Факултету за медије и комуникације, каже за Спутњика да све странке, нажалост, имају исту идеологију, а то је неолиберализам. Према његовим речима, махинално правимо грешку јер игноришемо ту идеологију и почињемо да је сматрамо здравим разумом.
„Неолиберализам се данас сматра неидеолошким и чињеница је да смо прихватили то схватање о крају идеологије па смо почели да игноришемо чињеницу да је и неолиберализам идеологија. Практично су све странке код нас странке онога што се у теорији зове ’Трећим путем‘. Реч је о термину Гиденса, чувеног научника и саветника Тонија Блера, а тај израз значи — ни лево ни десно, него нека средина, па је нека странка мање популистичка, нека више, нека мало мање води рачуна о сиротињи, нека мало више, али, у принципу, све је то исто“, објашњава Ћирјаковић.
Он додаје да неолиберализам не оставља никакву могућност да странке буду било шта сем интересних група, пошто је неолиберализам научни капитализам (као што је некад марксизам био „научни социјализам“) и ту се само могу удруживати људи услед њихових личних интереса.
Плитка идеологија
Социолог Слободан Антонић, професор на Филозофском факултету у Београду, каже да српске странке имају неку врсту идеологије. Код неких је она развијенија, оцењује он, па би се могло рећи да ДСС или Двери имају доста развијену идеологију, а негде је неприметна зато што је реч о странкама које покушавају да ухвате све и да имају неку врсту јако широког дијапазона због чега им је идеологија врло плитка. Према Антонићевом мишљењу, типична таква странка је СНС.
„Идеологија се најчешће налази у програмима странака, али би требало рећи да је СНС освојила власт 2012. године са нечим што је имало само десет тачака, што није личило на програм, него на неку врсту нацрта програма. Они су, заправо, власт освојили преко вође, лидера који је имао неку врсту апела на јавност са својим личним програмом и обећањима, и у том смислу, програми, кад говоримо о идеологији СНС–а и ДС–а јесу веома слични“, каже Антонић за Спутњик.
У прилог тој тези, Антонић подсећа да је Томислав Николић својевремено рекао да ДС има добар програм, али да не уме да га реализује. Он додаје да је један део бирача ДС–а на изборима 2012. и 2014. године почео да гласа за напредњаке, што показује да не постоје значајније идеолошке и програмске разлике између ДС–а и СНС–а.
Европски пут као социјалистичко самоуправљање
Постоје неке мање разлике кад је реч о НАТО–у, али фактички, наш највећи део јавног спектра, укључујући и тзв. меинстрим медије и интелектуалце, препоручују и подржавају ту велику идеологију коју Антонић назива „ЕУ нема алтернативу“ и „НАТО није тако лош као што нам се чинило 1999. године“.
„То јесте идеологија на исти начин као што је била прича да социјализам нема алтернативу, са тим што се ова последња не препознаје као идеологија, него се тврди, а то јесте најчешће идеолошка прича, да то није идеологија већ један став, једно знање које је опште“, објашњава Антонић.
Он је назива системском идеологијом која је у основи система. Већина партија су системске странке које ту идеологију заступају тако да се она не види.
„Могу те странке бити левичарске или опозиционе или какве год хоће, али ако заступају ту врсту приче или идеологију ’Наша једина будућност јесте ЕУ‘ и ’Ми треба да што пре прихватимо узусе и норме ЕУ да бисмо се уљудили и постали пристојна и нормална земља‘ — то је онда та системска идеологија која се наравно крије и која подразумева да тако мисли ’сав нормалан свет‘. Онда обични бирачи узимају то здраво за готово, а то јесте циљ сваке идеологије — да се прикаже као тзв. природна, натурална идеологија, идеологија која не може бити доведена у питање“, закључује Антонић.
